Od svih osećanja koja se u čoveku mogu javiti, strah može uništiti naš život na najviše načina. Mnogo strahova se može kriti u jednom čoveku i najčešće ni sami ne umemo da objasnimo odakle potiču i kada su nastali. Strah od ljubavi, neuspeha, promene, javnog nastupa, smrti, prirodnih nepogoda, uspeha, nepoznatog, odbijanja, životinja, vode, visine itd. Ne nazire im se kraj i nekada ne možemo ni pretpistaviti čega se sve neko biće može plašiti. Nekada nam je potpuno jasno šta nas je i kad to uplašilo ili povredilo, pa nam je ostala trauma za čitav život. Ipak, dosta češće su one situacije kada ne možemo da nađemo nikakvo racionalno objašnjenje, kada je jedino što znamo da se pred nekim pojavama samo parališemo i osećamo se kao da nema izlaza. Taj osećaj koji se javi odjednom postaje jači od svega pozitivnog, od svake rečenice koju sebi izgovorimo ne bismo li se ohrabrili, od svake nade i čini se kao da se tu naš život završava.
Nekada nas čak i glas izda, pa nemamo snage ni da vrisnemo, da pozovemo pomoć, već samo da stojimo i čekamo da prođe… kako god. Reći će nam drugi ljudi u našoj blizini da je sve to, uglavnom, iracionalno, da nema razloga za strah, da je sve u našoj glavi. Ipak, šta ako ne možemo protiv sebe? Šta ako naš strah nije jedan od onih koji se lako prevazilaze (a najčešće i nije)? Šta ako je u pitanju nešto daleko kompleksnije, što se ne može rešiti suočavanjem i čvrstom odlukom? Upravo iz tih razloga ne bi trebalo da sudimo jedni drugima i da govorimo da li se neko plaši s razlogom ili bez njega. Koliko god nam nekada delovalo bezrazložno, svako ljudsko biće oseća ono što za njega ima smisla, ispoljava osećanja koja se odvijaju unutar njega i uopšte nije bitno da li je nama jasno zašto se kod nekoga javlja nekakav strah. On postoji i tačka. Možda bi drugima naši postupci i reakcije nisu jasni i to je u redu, zato ukoliko ne možemo da pomognemo drugima da prevaziđu svoj strah, pokažimo razumevanje i ne otežavajmo im.
Autor: Bojana Krkeljić
