Jutros sam se, posle ko zna koliko vremena, probudila odmorna i naspavana. Ustala sam, skuvala sebi kafu i ušla na internet, čisto iz navike, da vidim šta će mi ovog puta privući pažnju. Nažalost, prva vest koja mi je „iskočila“ pred oči jeste još jedna u nizu vesti o ženi koju je zlostavljao/ ubio sadašnji ili bivši partner.
Iako izbegavam da čitam i gledam stvari koje su loše, nisam mogla da ignorišem ovu jer mi se činilo da sam i kao žena, ali i kao ljudsko biće, dužna da se informišem o tome šta se dogodilo u ovom slučaju. Priča gotovo identična kao mnoge koje viđam poslednjih godina i koje, očigledno, svi zanemarujemo uz poznatu staru krilaticu „to je njihova stvar, sama ga je birala“.
I uvek je žrtva kriva, uvek je do nje i njenog pogrešnog izbora, do njenog ponašanja itd. Gotovo da ne postoji osoba koja „nije znala da će se baš to i dogoditi“, ne postoji osoba koja ne bi uradila drugačije, birala pametnije, znala bolje… Na kraju, kada više i nema smisla govoriti o tome kako je trebalo i da li je moglo drugačije – svi znaju sve. Pa, ako su znali, zašto su ćutali? Da li je reč o tome da okrećemo glavu čak i kada smo svesni toga da bismo mogli spasiti nečiji život?
Pitanja je mnogo, komentara još više i sve se završava na tome. Sve se završava na komentarisanju, presipanju iz šupljeg u prazno, na prepričavanju i zgražavanju. I tako sve do neke sledeće žrtve, kada će se ova „stara“ potpuno zaboraviti i smeniti je neka druga…
Mislim da ne postoji situacija u kojoj ljudi pokazuju više zlobe i neljudskosti, nego što je vest o ženi koju je na bilo koji način maltretirao muškarac. Tako se mogu čuti i videti „mudrosti“ poput: „Šeta se gola ulicom, šta je i očekivala?“; „Neka je pretukao kad je k…a, i zaslužila je“; „ Nije ni vodila računa o njemu, samo je na sebe mislila – jadan čovek, nije ni čudo da mu je prekipelo…“.
Ređaju se rečenice sve besmislenije i gluplje i posle se pitaju „zašto ga nije prijavila?“ Nije – baš zbog takvih ljudi koji bi je uvek pre osudili, nego što bi joj pružili pomoć. Zbog takvih, prizemnih i zlobnih smatra da je dužna da trpi, da je kriva, ne vidi kome bi to mogla da se obrati kada od bliskih ljudi, od drugih žena čuje ove užasne reči.
Pa, kojom logikom se vode oni koji mogu da izgovore „zaslužila je“? Čime se zaslužuju batine, psihičko maltretiranje, ubijanje? Ako je ona izabrala njega, pa je zbog toga kriva – zar i on nije izabrao nju? Nju tako lošu, nemoralnu, neodgovornu, koja ne poštuje njega, oskudno se oblači, drska je i misli samo na sebe… Ako je ona zaslužila da bude ubijena zbog toga što je, vođena svojim osećanjima ili zaslepljena nečijim mačo izgledom i sladunjavim rečima – zar nije isto uradio i on? Zar nije i on pao na lepotu te tako loše žene, poverovao njenim lažima i zamislio da ona ispuni sva njegova očekivanja?
Kako onda suditi onom ko je makar samo i digao ruku na ženu jer ga nije poslušala, jer nije htela da bude ono što nije, da živi život kakav ne želi? Ali takvo smo mi društvo, žena će uvek za sve biti kriva jer nas uče da je ona dužna da se pokorava, da se prilagodi, da je sa tri braka iza sebe raspuštenica, dok je on u istoj situaciji – zavodnik. Ako je ona ta koja ne želi brak i decu – sebična je, ali se zato muškarcu skoro nikada neće zameriti na takvoj odluci jer je to njegova stvar.
Žena mora sve, njen identitet određuju drugi, odluke za nju donose drugi i svi oni znaju šta je bolje, pametnije, kako treba… Znaju, iako nikada nisu bili u njenoj koži i iako bi se sutra mogli naći u istoj situaciji kao i ona – samo što toga nisu svesni. Otkud znate vi, sa svim tim dubokoumnim komentarima da vaši „pravi i pametni izbori“ sutra neće postati vaše najveće noćne more?
Ne, ne recite „meni to ne može da se desi“ jer to je rekla i ona, to je rekla svaka koja je verovala u svoj izbor, u ljubav koju je osećala i možda nije želela da prihvati da je ne dobija nazad. Ne govorite jer ne znate kako onaj koji vam ulepšava dane i čini da vam srce zatreperi od same pomisli na njega može da vam te iste dane oboji u crno i iščupa vam to srce bez imalo kajanja.
Zato prekinite da govorite „ako, i nije mi je žao“ jer to sutra možete biti vi ili neko vama blizak i tada ćete shvatiti da više od njegovog šamara i više od njegovih grubih reči boli: nije mi je žao, zaslužila je, tako joj i treba, sama je birala, njena stvar, ne čudi me, dosta je i trpeo… Boli mnogo više kada nigde oko sebe ne nailazite na podršku, na ruku spasa, kada shvatite da ste sami u trenutku kada vam sve lađe tonu i vaš život gubi smisao. Boli kada vapite za pomoć, a sva vrata su vam zatvorena, kada vam ne veruju samo zato što im DELUJETE namazano, opasno i razvratno.
Boli nezamislivo i iz tog razloga biste mogli da prekinete sa užasnim komentarima i sa osuđivanjem nečijih izbora i nečijeg izgleda i da pružite ruku svakoj žrtvi nasilja i makar pokušate da sprečite veću tragediju. Jer, sigurna sam, da postoji malo više razumevanja i empatije život za žene bi bio potpuno drugačiji i bolji.
Autor: Bojana Krkeljić
