KOLUMNA: „ZAŠTO DOMAĆICE TRETIRAMO KAO DA NISU LJUDI?“

Biti domaćica zaista nije nimalo jednostavno. Zapravo, ne da nije jednostavno, nego bi se to moglo ubrojati u jedan od najzahtevnijih poslova… Da, tako je – poslova! Voditi računa o kući, deci, spremati ručak, ribati, čistiti, obrađivati baštu, hraniti životinje i šta god drugo radila jedna žena kod kuće – izuzetno je naporno i nije nimalo lako.

Pa ipak, takve žene koje „samo sede kod kuće i ne rade ništa drugo“ rade često mnogo više od onih koji svako jutro idu na posao na kom će provesti osam sati dnevno. Naravno, svako ima pravo da bira ono što u životu želi da radi i potpuno je legitimno da neko sedi u kancelariji i radi takozvane fine poslove, neko drugi će lečiti ili učiti ljude, kopati kanale, čuvati decu, popravljati automobile… Svaki posao na ovom svetu jednako je bitan i svaki radnik treba da bude jednako cenjen… To što neko radi lepše ili lakše poslove, to je već pitanje izbora, sreće ili nekog trećeg faktora i o tome ne vredi raspravljati. Ipak, sa prilično duge liste raznih poslova (lepih i manje lepih, lakih i teških) – sklonjene su domaćice!

Zapravo, nisu sklonjene – nikad ih nije ni bilo! One ne postoje, njihov rad niko ne vidi, njihov trud se ne vrednuje, a često ih i ponižavaju jer „ništa ne rade“. Možda bi, zaista, i trebalo da prestanu da rade bilo šta od kućnih poslova kako bi drugima postalo jasno da su i one jednako važne kao i lekari, prodavci, profesori, umetnici itd. Možda bi tada shvatili da se bez domaćica, ipak, ne može.

Doduše, kada se dugi niz godina stvara jedna te ista slika o nečemu, nije lako narodu izmeniti svest u koju je usađeno potpuno pogrešno razmišljanje. Naime, žene su kroz istoriju bile ponižavane i degradirane, posmatrane isključivo kao robovi koji treba da sede u kući, rađaju i čuvaju decu i vode računa o tome da su kuća i dvorište uvek sređeni, a ručak stalno spreman. Kako za to nisu dobijale novac, već se sve to jednostavno podrazumevalo, stvorio se utisak da rad u kući i oko nje i nije zaista pravi rad.

Dakle, ako nešto ne donosi zaradu – nije vredno pomena. Iako su se vremena menjala, žene (donekle) izborile pravo na ravnopravnost, nešto je ipak i u 21. veku ostalo isto. Jedna od tih nepromenjivih stvari i u savremenom dobu jeste to da se sve što žene rade kod kuće – ne računa u rad. I to je jedna zaista poražavajuća i bolna činjenica.

A koliko je bolna i poražavajuća, na to nam dodatno ukazuje sledeći podatak: ukoliko žena nikada nije radila u nekoj firmi (dakle, nema radni staž ili ga ima vrlo malo), a pritom je odgajala decu i vodila računa o domaćinstvu čitavog svog života – kao da nije ni postojala! Da, doslovno je tako – država ostaje potpuno slepa i gluva za domaćice, one su za nju neradnici.

Još uvek nekome nije jasno zašto smo dno od države? Još uvek neko želi da kaže da je dvadesetčetvoročasovni rad kod kuće – nerad? To može samo onaj ko nije svestan toga koliko posvećenosti zahteva makar samo to da izvedete decu na pravi put i od njih napravite zrele i kulturne ljude.

Naravno, ponovo će neko reći da postoje i one pripadnice lepšeg pola koje postižu i to da im je kuća uvek sređena, deca vaspitana, ručak skuvan, a ipak idu na neki „pravi posao“ u firmi. I njima svaka čast! Super je što sve to uspevaju i zaista bi mogle da posluže kao uzor mnogim mladima. Međutim, to ne znači da su manje važne i manje vredne one koje, ipak, rade samo kod kuće. Neke jer su tako izabrale, neke jer drugačije nisu mogle… I nije na nama da sudimo i da se pitamo kako i zašto nisu mogle drugačije.

Mi bismo, ne mogli, nego bismo morali da se pobunimo protiv degradiranja takvih žena u našoj državi. Morali bismo da skrenemo pažnju svima oko sebe (a mnogo je onih koji to ne shvataju) na to da domaćice nisu nevidljive, da su i one ljudi i da takav tretman i zaslužuju. Nekako mi se čini kao da su one nešto poput svetlosti koja kad nestane nastupi mrak… Pa onda kažu da mrak ne postoji, on je samo odsustvo svetlosti, tako i domaćice niko ne primećuje dok ne nestanu, a onda kad nastupi „mrak“ – svima fale.

Dok je sve čisto i mirišljavo i dok je ručak spreman svakog dana – niko ne primećuje vrednost svega toga, a kada bi ušao u neurednu kuću punu truleži i kada ga par dana ne bi sačekalo jelo na stolu – svako bi odmah uvideo značaj žene koja o svemu tome vodi brigu. Značajne su, i previše značajne te žene lavice koje uvek tuđe potrebe stavljaju ispred svojih i koje drže sve konce u svojim rukama, jer upravo su one odgajile i naučnike i doktore i predsednike… Sve je od njih krenulo i, možda nećete želeti to da priznate, ali – one su stub kuće!

Domaćice su lavice koje drugi tretiraju kao miševe! Poražavajuće je, ali je tako – žena koja je čitavog svog života bila „samo to“ jednog dana umire kao bezvredni miš ili ulični pas. Mislim da ne postoji osoba koja se, ukoliko iole ima srca, ne bi sažalila nad sudbinom žene koju ne tretiraju kao ljudsko biće, a bila je i više od toga…

Možda je zaista došlo vreme da neko javno upita one koji vode ovu državu – kako je moguće da jedna domaćica koja umre nema više prava od psa kog su pregazili na ulici i bacili ga negde u stranu da trune? Ne, nije ovo preterivanje, već naša surova stvarnost! Ove žene nemaju pravo na penziju, niti na pristojnu sahranu ukoliko nemaju nekoga od porodice ili prijatelja ko je u mogućnosti da ih izdržava, snosi troškove njihovog lečenja i sahrane. Država Srbija ne daje ni dinar pomoći osobi koja nije za nju krv prolivala radeći neke „prave“ poslove.

A dokle će trajati to svirepo iživljavanje nad ljudima koji se bore za goli život? Dokle će pošten rad biti srozavan na dno dok se rijaliti zvezdama i moralnim sirovinama daju milioni? Dokle će život obične „domaćice“ biti potpuno nebitan dok „starlete“ osiguravaju svoje veštačke grudi na ogromne sume novca? Moglo bi se u nedogled postavljati milijardu pitanja na ovu temu, ali bi umesto toga mogli da prestanemo da se pitamo i da se dozovemo pameti! Domaćice su sve naše majke, babe, sestre i dr., ne bi trebalo da nam njihovi, a i naši životi budu bezvredni.

Svi smo rođeni sa jednakim pravima i to što je neko imao više sreće ili novca u životu, ne bi trebalo da određuje to kako ćemo se ophoditi prema kome. Da li je neko svetska zvezda, cenjena ličnost, običan radnik ili domaćica – to ne bi trebalo da bude bitno kada je ljudski život u pitanju. Svakome na ovom svetu mora se ukazati pravo na to da živi kako hoće i pravo na poštovanje od strane drugih ljudi. Zbog čega onda dozvoljavamo da žene u Srbiji koje nisu zaposlene spuštaju glavu pred drugima i nemaju pravo ni na lečenje, ni na dostojnu sahranu? Domaćica bi trebalo da bude reč koja se piše sa velikim D, a kod nas je postalo sramota i izgovoriti tu reč kao da je nešto najlošije na svetu…

Pa, spavate li mirno vi koji svesno gledate kako se gase životi onih koje su cele sebe dale za porodicu, kuću i tradiciju, a vi im ne dozvoljavate čak ni to da imaju tretman kao ljudska bića?

Autor: Bojana Krkeljić