Svi mi vapimo za boljim vremenima. I isto tako nam fale neka prošla vremena koja su bila lepša, bolja, srećnija. Stalno govorimo o tome kako je danas sve drugačije, izgubile su se prave vrednosti, nema više iskrenosti, dobrote, sve je više nesrećnih i nezadovoljnih ljudi…
Ipak, da li su za to krive godine koje prolaze, vreme i neke više sile? Postoji li, možda, mogućnost da smo sami dozvolili da nam se dešava sve ovo?
Čini se kao da smo digli ruke od bilo kakvog truda da nam krene na bolje. Prepustili smo se životu, dozvolili smo da nam se život dešava umesto da ga sami učinimo što boljim. Da, lakše je ne preuzimati odgovornost za bilo šta, sedeti i čekati, raditi šta se mora, oplakivati sudbinu. Sve je lakše nego zasukati rukave i dati svoj maksimum kako bi bilo bolje.
Krivimo tehnologiju, a sami biramo da joj se prepuštamo i budemo zavisni od nje. Krivimo društvo čiji smo deo, krivimo i roditelje i one koji to nisu, decu, životinje… Smeta nam svaki stvor koji hoda ovom planetom i uopšte ne pomišljamo na to da je problem u nama.
A jeste! Kada bismo postali svesni toga koliko mnogo možemo da uradimo, koliko smo jači kad smo složni – bilo bi bolje. Mogli bismo svoju energiju da usmerimo ka ljubavi i poboljšanju svačijeg života, umesto što je rasipamo na nebitne stvari.
Nekada zaista male stvari čine velike promene, samo nama deluje kao da mora biti komplikovano, da je nemoguće, da nam je tako kako je i da to moramo prihvatiti. Zapravo, jedino što bismo morali jeste da živimo što bolje i dajemo sve od sebe kako bismo bili srećni i kako bismo i druge učinili srećnim.
Ne moramo biti tužni, nesrećni i nezadovoljni. Oni koji nam govore da to moramo prihvatiti nikako nam ne žele dobro ili zaista nisu sposobni za to da vide koliko je malo potrebno za sreću.
Autor: Bojana Krkeljić
