KOLUMNA: “UKLAPANJE U SISTEM NIJE ŽIVOT” KOLUMNA: “UKLAPANJE U SISTEM NIJE ŽIVOT”
Svi mi smo na ovaj svet došli nečijom tuđom voljom… Božja, roditeljska, volja svemira ili nekih viših sila – svakako ne naša. I to... KOLUMNA: “UKLAPANJE U SISTEM NIJE ŽIVOT”

Svi mi smo na ovaj svet došli nečijom tuđom voljom… Božja, roditeljska, volja svemira ili nekih viših sila – svakako ne naša. I to bi trebalo da znači da smo dobili život na dar i da ga ne bi trebalo protraćiti, nego ceniti i što bolje iskoristiti. Međutim, da li je neko nekada davno pogrešno protumačio i povezao zakone po kojima život funkcioniše ili se to vremenom izokrenulo – još uvek je nejasno. Ono što je jasno to da mi ne živimo život kao lep dar, već ga živimo po tuđim pravilima.

Baš tako, pošto nas niko nije pitao za to da li želimo da dođemo na ovaj svet, već je to odlučeno umesto nas – sada kao da smo prihvatili i to da o svemu u našem životu odluku donosi neko drugi… ili teći. Svakako ne mi!

Svakodnevno se trudimo da taj poklon što bolje iskoristimo, ali nikako da nam krene, sve nas nešto sprečava i nikada nismo zadovoljni. A zbog čega? Upravo zbog toga što smatramo da je potpuno normalno uklapati se u nekakve sisteme, okvire i postavljati tuđe mišljenje iznad svog. A ko nas je ubedio da je to normalno?

Ubeđuju nas oni koji se smatraju Bogovima i svemogućim bićima, oni koji smatraju da da imaju punomoć nad našim umom, telom, mislima, željama itd. Nekako kao da smo naučeni tome da prihvatamo „činjenicu“ da se ni za šta ne pitamo, već samo treba da pratimo uputstva i šablone i svim silama se potrudimo da ispunimo očekivanja „nadređenih“. A ti „nadređeni“ mogu biti bilo ko.

To mogu biti roditelji, profesori, staratelji, poslodavci, predsednici, komšije, poznanici… Sa svih strana smo okruženi ljudima koji smatraju da nas poseduju, a za neke i sami predstavljamo „strašni sud“. I sve se tako vrti u krug – jaki naređuju slabima, ovi onim još slabijim od sebe i to nikako da prestane… Niko da se seti da ustane i kaže: „ Ne možete mi govoriti šta ću da radim od svog života! Ne možete me smestiti tamo gde ne želim da budem, niti me naterati da radim ono što ne želim da radim…“

A nije kao da baš nikome nije palo na pamet da izgovori ovo – skoro svako od nas pomisli na to barem jednom dnevno, ali ipak prećuti. A prećutimo zato što nas je sramota! Da, sramota nas je da budemo ono što jesmo jer su nas naučili da je tako ispravno. U našim umovima je potpuno izokrenuta svaka predstava o „normalnom“, pa više ne znamo kada je šta ispravno uraditi. Ne znamo gde počinjemo mi, a gde se završavaju „oni“ i to je ono najgore!

Konstantno osećamo tu potrebu da punim plućima uživamo u životu i da radimo ono što nas čini srećnim, ali kao da odmah nakon tih misli lupimo sebi šamar kako bismo se „osvestili“. Želimo da otrgnemo sebe od srećnih i, za nas, nerealnih misli i da se vratimo onome što je društveno prihvatljivo – onome za šta nam svet klima glavom u znaku odobravanja.

Tako teramo sebe da volimo one koje ne volimo, da radimo ono što ne želimo, da se smejemo i kad nam nije do smeha, da plačemo u tišini (jer samo kukavice plaču naglas), da poštujemo one koji nas gaze, da ostajemo kada nam se odlazi i odlazimo kada nam se ostaje… Silimo se da se, poput komadića puzle, uklapamo u sistem, društvo, standarde i tradicije – ne mareći za ono što nam je u srcu.

Previsoke ciljeve nam nameću oni koji ih ni sami nikada nisu dostigli, pa nama život prođe u jurenju za tim (ko zna čijim) ciljem, a na svoj i zaboravimo. Jer naši ciljevi nisu vredni pomena, nisu bitni, nisu realni i neće se ostvariti – sve do onog trenutka dok ih ne stavimo ispred svih drugih.

Svako od nas ima jednako pravo na ovaj život i jednako pravo na to da ga živi onako kako on hoće i juri za svojim željama sve dok ne povređuje nekog drugog. A to što su nas ubedili da nekome treba da plaćamo danak za to što dišemo ovaj vazduh… To je samo zato što im se može i moći će da isisavaju dušu iz nas sve dok ne shvatimo da svi treba da živimo onako kako to najbolje znamo, bez pokušaja da se uklopimo u bilo čiju predstavu o životu…

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *