Kolumna: “Samo neka je muško…” Kolumna: “Samo neka je muško…”
Danas sam, sasvim slučajno, upoznala jednu devojku kakvu danas retko možete sresti. Ne samo da je načitana i pametna, već poseduje i sve manire... Kolumna: “Samo neka je muško…”

Danas sam, sasvim slučajno, upoznala jednu devojku kakvu danas retko možete sresti. Ne samo da je načitana i pametna, već poseduje i sve manire koje bi trebalo da ima jedna dama. Ona je ljubazna prema svima, odnosi se prema svakom čoveku sa poštovanjem bez obzira na stalež i godine, volontira u humanitarnim organizacijama i redovno pomaže beskućnicima noseći im garderobu i hranu…

Ipak, ona je nosila neku tugu u očima za koju sam tek kasnije saznala odakle potiče. Naime, ona je sa svojih 30 godina već postigla dosta, nikome se nikad nije zamerila i reklo bi se da ne postoji osoba koja za nju ima da kaže lošu reč. Ipak, nju je od samog rođenja odbacivala i mrzela njena porodica!

Da, tako je! Nikada nije dobijala ljubav i pažnju svojih najmilijih koliko god da se trudila, koliko god da im je davala ljubavi i razloga za ponos i sreću. Pitate se zašto i kako neko može da ne voli tako divno i plemenito biće? Može, i to samo iz jednog jednostavnog razloga – ona je žensko! Ako vam ovo zvuči neverovatni i nije vam jasno kako neko može da ne voli svoje dete/unuče/ rođaka zbog tako trivijalnog razloga, niste jedini…

Kažu, njeni roditelji nisu ni planirali dete, ali eto, kad se već desilo nadali su se da će biti muško. Kako im je i taj plan upropastila, odlučili su da je ne vole, jer ona je bila kriva… Bila je kriva jer se rodila, jer je žensko, jer ih je „osramotila“. Nikada joj nisu objasnili šta je tu tačno sramota, ali isto tako nikada nisu ni krili to da im je teret. Teret kakav njena dva mlađa brata nikada nisu bila.

Ipak ta dva brata, dva ŽELJENA deteta bila su radost, ona je bila slučajnost koja je izneverila porodicu u svakom pogledu. Njeni dobri rezultati u školi, inteligencija i humanost koje je ispoljavala još od malih nogu, nikada nisu bili bitni. Šta je to u poređenju sa sinčinama koje će biti stub kuće, održavati prezime i pdrodužiti lozu? Ne moraju oni ništa drugo da rade…

I tako je živela godinama: ugnjetavana, ponižavana, kriva i za tuđe greške, nikada nagrađena, uve kažnjavana… I nikada nikoga nije mrzela niti krivila zbog toga. A ipak, kako je moguće, da se ovakve stvari zaista dešavaju? Kako je moguće odbaciti sopstveno dete, umanjiti mu vrednost i ponižavati ga zbog nečega što nije moglo da bira?

Dokle će više biti bitno „samo da je muško“, dokle će se tražiti samo „da se produži loza“ kao da su svi plemići bez kojih svet ne bi mogao da opstane? I baš, kao prema nekom nepisanom pravilu, to se uvek dešava dobrim ljudima ili makar dobrota u nečijoj duši počne da se ispoljava kada konstantno gleda ono što ne bi trebalo da postoji na svetu…

Počne čovek da se bori za sve i svakoga oko sebe kada vidi koliko svet može biti okrutan i kako vam oni najmiliji mogu okrenuti leđa. A kada nemate na koga da se oslonite, dajete sve od sebe da se izborite za svoje mesto pod ovim nebom i da pokažete svima oko sebe kako pravi ljudi treba da izgledaju. Svojim primerom ukazujete i na greške i na dobre stvari… Sve radite, ali oni koji treba da razumeju sve to, oni koji treba da vide gde su pogrešili, ne vide to nikada.

I onda tuga nastavi da se javlja u očima onih koji zaslužuju da se u njima vide samo varnice sreće. A nije ni to čudo, duša i srce mogu boleti samo one koji ih imaju, a ova devojka ih sigurno ima. Zato pazite kako razgovarate sa svojom decom i kako se ophodite prema njima jer ona nisu kriva za vaše izbore, želje i komplekse. Bilo muško ili žensko, dete je dete i dok vi kunete sudbinu što  vam muško neće nastaviti prezime, setite se da se neko moli Bogu za dete bilo kog pola ili da je neko možda ostao bez deteta…

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *