U životu nije baš sve lepo i ne ide uvek po planu. Dobro, to nam je odavno jasno i nekako se prilagođavamo činjenici da ne može sve biti onako kako smo zamislili, niti će nam se samo dešavati lepe stvari. Ono loše je takođe sastavni deo našeg života, važna lekcija koja će nam, ako je dobro savladamo, jednom biti korisna.
I sa tim čovek nauči da živi, ali sa nekim drugim stvarima se mnogo teže mirimo. Recimo, kako živeti s tim da koliko god dobro i pošteno da radite, neko će se drvljem i kamenjem bacati na vas? Nekome će smetati i kad radite i kad ne radite, kad ste lepi i kad niste, kad imate para i kad nemate itd. Uče nas od malena da prihvatamo različitosti i da prihvatimo to da se ne možemo dopasti svima i to je potpuno u redu.
U redu je da ne volimo iste stvari, da ne sanjamo iste snove i da pratimo svako svoj put, ali ipak neki ne žele da prihvate da je tako i uporno se trude da nam kažu ili urade nešto loše. To je isključivo zato što su, u dubini svoje duše, jako nesrećni i nezadovoljni.
Ali, to ne može biti opravdanje za loše ponašanje! Svi mi imamo dobre i loše dane, svako od nas je nekada bio tužan, neraspoložen i nezadovoljan, ali nismo išli okolo i mračili sve oko sebe. Ipak, nekima je očigledno lakše i lepše da unesrećuju druge ljude nego da porade na sebi i postignu nešto čime bi mogli biti zadovoljni.
Mada postoje i oni koji se večito žale na nešto, a da nemaju realan problem. Žale se jer su tako navikli, jer smatraju da u životu treba isticati samo ono loše. A to loše bi se mnogo ređe dešavalo kada bismo jedni drugima pružali ruku, umesto što poturamo nogu.
Ako bi postojala šansa da se svi ti ljudi koji prozivaju i ponižavaju druge, promene – to bi napravilo veliku promenu u životu svakog pojedinca. Pored svakodnevnih briga koje imamo, veliko rasterećenje bi bilo kada ne bismo morali da razmišljamo o tome ko će sledeći pokušati da uništi i omalovaži sve što smo ikada radili.
Autor: Bojana Krkeljić
