Sreda popodne, prelepo vreme i tako ja odlučim da se s posla kući vratim peške. Obično, dok se šetam, lutam svojim mislima i ne obraćam pažnju na prolaznike i događaje koji se odvijaju oko mene. Ali, u trenutku dok sam čekala da se na semaforu uključi zeleno svetlo, pažnja mi je popustila i uši mi je (blago rečeno) zaparao razgovor dva „muškarca“ koja su stajala pored mene.
Razgovor je izgledao, ne otprilike, nego tačno ovako:
- „Vidi ribu što vozi bus“, prokomentarisao je jedan od njih uz glasan osmeh.
- „Ribu? Brate, ova samo u šakama ima sto kila, jednim potezom bi zdrobila i nas i bus“…
Nakon toga su prasnuli u još veći smeh, sasvim sigurno ne znajući koliko su jadni. Jer, da su svesni svoje bede, ni slučajno se ne bi nasmejali.
Iako nisam stigla (a zaista sam neizmerno želela) da im kažem par reči na osnovu njihovog (ne)ponašanja, u mojoj glavi stvorila se jasna slika o likovima poput njih. Daleko od toga da su jedini! Nažalost, takvih je još… Ali, ono što je najveća misterija u čitavoj toj situacije jeste – šta je to što takve persone navede na ovakav način razmišljanja?
Nije kao da postoji neka određena situacija koja dovede to takvog ponašanja, ali mora da postoji nešto u genetskom kodu osoba koje na ovako gnusan način komentarišu druge… Iskreno, ovaj tekst sam i počela da pišem u nadi da će nekako dopreti do ovakvih „mozgova“ (mada sumnjam jer sam prilično sigurna u to da oni i ne čitaju jer bi, u tom slučaju, morali da imaju makar osnovni nivo kulture). A nadam se da će, na neki, bilo kakav, način moj tekst doći do njih jer bih zaista želela da im kažem par stvari!
Prvo, za slučaj da im roditelji u najranijem detinjstvu to nisu objasnili – žene su žene, a ne ribe, mačke ili bilo kakve druge životinje. Dakle, za slučaj da mislite da je to kompliment – nije jer, da li bi vama bilo prijatno da vas nazovu majmunom ili konjem?
Drugo, to što neko ima višak kilograma, pa makar to bilo i sto kilograma viška – nije vaša stvar! Možda ima zdravstveni problem koji ne može da reši, možda je u pitanju genetika koja je, naprosto, neumoljiva, a možda ta osoba jednostavno obožava da jede i ne želi sebi da uskraćuje taj užitak. Radi nešto što voli, a ako to donosi neku štetu, donosi je toj osobi lično – ne vama. Prosto i jednostavno – ako je čovek srećan takav kakav jeste, ostavite ga na miru!
Treće, već jaaako dugo, možda ne baš u potpunosti ravnopravno, ali podela poslova na muške i ženske skoro je potpuno nestala. U redu je ukoliko su u pitanju poslovi koje žena, kao fizički slabije biće (uglavnom!) ne može da obavlja, ali u svim drugim situacijama ne treba da vas čudi to što dame rade ono što je pretežno „muško područje“. Elem, ne vidim zašto bi bilo smešno to što žena vozi autobus, tramvaj, avion, igra fudbal i sl.? Zato ne glumite velike muškarčine koje se podsmevaju ženi koja vozi gradski prevoz, a bez iste ne znaju sebi da ispeglaju veš!
Četvrto, kakav god posao čovek da radi, radi jer mu je posao neophodan da bi zaradio za život. To što neko ima sreću da radi iz udobnosti svog doma ili kancelarije, ne čini one druge manje vrednim. Ne, nije smešno to što žena vozi autobus, toj ženi treba odati priznanje! Da, priznanje za upornost, rad, hrabrost.. A vama, „gospodo“ koja u lošem kontekstu komentarišete takve stvari, treba dati lekciju iz osnovne kulture, ponašanja i obavezno neki zahtevan posao (možda baš da budete vozači gradskog prevoza u sred Beograda), pa da vidite koliko je smešno.
Moglo bi se ovde pisati još mnogo toga, čitavi priručnici za nekulturne i proste ljude, ali za sada im je i ovo dovoljno… Da se ne preforsiraju! A, ako slučajno pročitate ovo, ljubazno vas molim – prekinite da osuđujete i smejete se ljudima o čijim životima, mukama i sudbini ne znate ništa!
Autor: Bojana Krkeljić
