Da me neko pita gde najviše volim da provodim vreme sasvim sigurno bih odgovorila da je to negde u prirodi. Šetnja parkom, šumom, boravak negde pored reke… ne postoji ništa što tako dobro izvuče svu negativnu energiju iz mene i napuni me pozitivom.
Zato, čim imamo makar malo slobodnog vremena, drugarica i ja odemo u neki mali izlet. Nedavno smo, na predlog zajedničke poznanice, otišle u jedan tržni centar kako bi ona kupila haljinu za proslavu koju ima naredne nedelje.
Ono što većina ljudi pomisli jeste: tri devojke u kupovini, razdragano se smeškaju tegleći pune kese iz raznih radnji, isprobavaju garderobu, u pauzama ispijaju piće u nekom fancy kafiću i idila… E, pa zapravo – sve suprotno!
Osim devojke koja je bila u potrazi za haljinom i sva srećna pažljivo obilazila svaku radnju (čak i onu u kojoj se nije prodavalo to što je tražila), nas dve smo se, blago rečeno, ubijale u pojam. I tada sam, pružajući „šopingovanju“ milionitu šansu da mi se dopadne i da zarobi moje srce – ponovo ustanovila da to nije vid zabave koji mene ispunjava.
Nisam se mnogo trudila da shvatim devojku kojoj je to bio vrhunac dobrog provoda, ali razumela sam je – nismo svi isti, tražimo različite stvari u životu i uživamo u drugačijim vidovima zabave. Nju je zabavljalo beskonačno isprobavanje garderobe, razgledanje stvari koje čak i ne može da priušti sebi, činilo je srećnom to da kupi novi komad odeće (ili obuće) i svoj dan je smatrala uspešnim ukoliko bi pronašla nešto što joj se dopadne.
Sa druge strane, nas dve je činilo srećnim sve što je daleko od gužve, od zatvorenih prostorija u koje dolazi gomila ljudi kako bi ubili vreme. Mi smo tražile nešto opuštenije, neko mesto gde ćemo se prepustiti druženju i svojim mislima, slobodi i miru.
Ok, drugačije smo, ali to nas nije sprečilo u nameri da taj dan provedemo zajedno. Ipak, kada smo drugi put otišle „na naš teren“ u jedan park koji jako volimo – nije bilo toliko razumevanja. Naime, devojka koja uživa u rekreaciji po radnjama, nije mogla baš da razume čari uživanja u prirodi…
I to je potpuno u redu, kao što rekoh, nismo svi isti. Međutim, dok neki to prihvataju i razumeju interesovanja drugih, ovi drugi baš i ne žele da shvate šta je to zanimljivo u bilo čemu što se njima ne dopada.
Kao vrhunac na kraju dana došao je komentar: „Ne mogu da shvatim šta je to zanimljivo u obilaženju šuma, poput divljaka? I kako to da žensku osobu ne interesuje šoping? Ja to ne mogu da razumem…“.
Na stranu to što dotičnoj još nije jasno da provođenje vremena u prirodi nije rezervisano za „divljake“, ona svoje razmišljanje smatra za jedino ispravno. I ne samo da ne pokušava da uživa u provođenju vremena sa nama i da pokuša da shvati šta je to nama toliko lepo u čitavoj ovoj priči – ona uz to ističe da NE MOŽE DA RAZUME kako mi ne volimo isto što i ona!
Lično ne mislim da postoji nešto što svi moraju da vole i što mora svima da se dopadne. Posebno ne nešto što je rezervisano za ženski rod i kao, ako ti se to ne dopada, nisi žensko (ili si makar manje žena od onih koji vole, u ovom slučaju, šoping).
E, pa eto, moguće je! Ja sam žensko i ne zanima me šetanje od radnje do radnje, isprobavanje garderobe koje podrazumeva skinuti se i obući se po hiljadu puta, razgledanje stvari koje ne mogu da kupim – čisto da bih ih gledala i sl. Posebno mi se ne ubija vreme u čekanju u redu da probam nešto, a potom čekanje u redu da to i platim. Pa nakon što pola dana provedem u toj gužvi, u čekanju i traganju – dođem kući umornija nego što sam bila i to treba da me čini zadovoljnom… Izvinjavam se, ali zaista ne može!
Meni sve to stvara nervozu, oduzima mi i energiju i vreme i ne osećam se kao da sam uradila nešto korisno ni za sebe, ni za druge. To što ću imati nešto novo i lepo u svom garderoberu jesle divno i ume da prija povremeno, ali ne uvek.
Da, šetnja po prirodi je „samo“ šetnja po prirodi, ali ta energija i to provođenje vremena sa ljudima koji se raduju sličnim stvarima kao i vi – to nema cenu. Sa druge strane, to što će mi ljudi govoriti „prelepa ti je haljina“ i zaustavljati me da me pitaju gde li sam kupila te „divne cipele“ – za mene je potpuno nebitno. Materijalne stvari me ne čine srećnom ni minimalno onoliko koliko provođenje vremena sa dragim ljudima, stvaranje uspomena, putovanja i mir koji osetim kada radim ono što volim.
I koliko god da ne razumem šta to ima toliko lepo u odlasku u tržni centar i trošenju novca na stvari koje će se vremenom pocepati, uništiti ili će ih, jednostavno, zameniti neke nove stvari – nikada nisam stavljala etiketu divljaka, ludaka i sl. ljudima koji to vole. Oni vole – oni to i rade, na meni je da odlučim da li ću im se pridružiti ili ne. Ako sam izabrala da provedem vreme na taj način i sa njima, onda im ne drobim o tome koliko ja sve to ne razumem i koliko mi nisu jasni…
Dakle, prihvatite to da imamo drugačija interesovanja, a ono što ne možete da razumete – ne komentarišite!
Autor: Bojana Krkeljić
