Svet je već danima u šoku zbog požara u kom je izgorela jedna od najlepših građevina – katedrala Notr Dam. Za sve je to bila jako potresna i tužna vest, ali se (kao i uvek u sličnim situacijama) našao određen (ne tako mali) broj „velikih Srba“ da likuje nad nemilim događajem.
Naime, koliko god da to (nažalost) nije neka novost, ne može a da vas ne začudi kada na internetu vidite komentare poput: „Ako, tako im i treba kad su nas bombardovali“; „To im je zbog one albanske zastave“; „ I njih je bilo briga kad su gorele naše crkve“ itd… Slične komentare smo imali priliku da čitamo i nakon terorističkih napada u Francuskoj i Engleskoj, požara u Kaliforniji, nevremena u SAD-u…
Dakle, odaje se utisak kao da dobar deo našeg naroda jedva čeka da se u nekoj drugoj državi desi tragedija kako bi mogli da likuju i smišljaju originalne „fore“ na društvenim mrežama. Pa da li ste se ikada, vi koji u tuđoj nesreći nalazite inspiraciju za šalu, zapitali koliko ste uopšte bolji ljudi od onih koji su vama naneli nesreću? Pravo pitanje bi, zapravo, bilo – da li uopšte postoji ikakva razlika između vas i njih?!
Da, tačno je da je naša zemlja preživela mnogo nepravde i tragedije koje se nikada ne mogu zaboraviti. Ali, da li će sve to biti izbrisano ukoliko se i drugima budu dešavale iste stvari? Da li će naše svetinje biti vraćene ukoliko budu gorele i tuđe? Odgovor je vrlo jasan – greh se grehom ne vraća!
Notr Dam nije samo simbol Francuske, ta katedrala je simbol svetske kulture, deo istorije, umetnosti, delo dostojno divljenja. Oni koji su iole upućeni u istoriju znaju da je ona u prošlosti bila od značaja i za našu zemlju (a to je, očigledno, jedino što je bitno pojedincima kako bi saosećali sa nečijom tragedijom). Dakle, ako baš hoćete, Notr Dam je i deo nas!
Ne čudi da to ne znaju oni koji se pozivaju isključivo na delimične činjenice, ratove, nasilja i mržnju. Nije nas bombardovao svaki Francuz, Englez, Amerikanac itd. na svetu kao što nam (gle čuda!) ne želi svaki Srbin sve najbolje čak i ako smo deo istog naroda. Da, želeli to da prihvatimo ili ne, mnogo je onih ljudi kojima smo svakodnevno okruženi, a koji samo čekaju priliku da nam zabodu nož u leđa.
Osvrnite se malo oko sebe i razmislite o tome koliko su vas puta izneverili oni najbliži za koje ste verovali da to neće učiniti nikada! Veliki je to broj, zar ne? A sve su to ti veliki, ponositi Srbi koji nikad nisu spalili nijednu svetinju i koji mrze sve druge narode osim svog kog neizmerno (čitaj: na društvenim mrežama) vole. Takođe, nije mali broj tih „zlotvora koji su nas bombardovali“ koji su spremni da pomognu i učine dobra dela čak i za nas Srbe.
Zato, molim vas, prekinite više da se radujete tuđoj tragediji i da dodatno narušavate ugled zemlji koju toliko volite. Jer, kada vaši zlobni komentari odu u svet, oni ne govore o npr. Francuzima, nego o nama! I posle želimo ugled u svetu, želimo da nas poštuju i vrednuju – a sa kojim pravom? Odakle nam pravo da tražimo da nas vrednuju ako mi ne umemo da vrednujemo najznačajnija dela svetske kulture?
Nama zaista neprijatelji i nisu potrebni, ne može nas poniziti ni najjača sila na zemaljskoj kugli toliko koliko možemo poniziti sami sebe. Možda bismo, eventualno, mogli da promenimo taktiku i pokažemo onim „lošim“ da nismo kao oni, da smo bolji i da na zlo umemo da uzvratimo dobrom. A da li i šta kome treba da se „vrati“… o tome ne odlučujemo mi.
Autor: Bojana Krkeljić
