U poslednje vreme često čujem kako ljudi komentarišu to da u Srbiji ostaje samo onaj ko mora. Kao da je ova država neka tamnica u kojoj ostaju zarobljeni samo oni koji nisu imali tu sreću da pronađu izlaz i što pre pobegnu na slobodu. Posmatrajući oko sebe, činjenica je, viđam mnogo depresivnih, nezadovoljnih i nesrećnih ljudi– pre svega omladine. Svi se nadaju boljem, žele da ostvare svoje snove, da napreduju, ali ne vide perspektivu, nema posla, plate su male… Kažu, otišli bi bilo gde, ali ne bi ni u bilo koju državu na Balkanu već negde dalje. Znači, problem je na čitavom Balkanu! I šta sad to ovde toliko ne valja? Šta toliko nedostaje Balkanu da napreduje kao neke druge zemlje u kojima žive srećni ljudi? Čini se kao da odgovor leži u ophođenju ljudi jednih prema drugima, u davno usađenoj mržnji, bavljenju tuđim životima, načinu razmišljanja…
Kao da smo prokleti, pa nam je uvek tuđe slađe, tuđe cveće lepše miriše i pod tuđim nebom se lepše smeje. A zašto kod nas ne može da bude sve tako divno i savršeno? Zašto kod nas nema posla, plate su male, ljudi nezadovoljni? Zato što smo, u velikoj meri, zaostali! Zato što ćutimo, zato što se ne bunimo, zato što prihvatamo sve što nam se nametne i zato što radije sedimo i kukamo u svojoj zoni komfora strahujući od toga šta će biti ako se, kojim slučajem, pobunimo. I lakše nam je da tonemo lagano i životarimo kao ovce kojima neko povremeno baci malo milostinje, čisto da ih održava u životu jer će mu zatrebati jednog dana. To je naš problem, mi svesno pristajemo na to da budemo ovce koje veselo bleje dok ih tove glupostima, pripremajući ih za klanje.
Živimo u prošlosti, zanemarujući sadašnjost i strahujući od budućnosti… Strahujući od svega! Kako da izgradimo bolju budućnost i živimo mirno kada se, u 21. veku još uvek raspravljamo oko toga da li su bolji četnici ili partizani, Srbi ili Hrvati, pravoslavci ili muslimani? Kako da idemo u korak sa vremenom kada smo daleko zaostali? Vreme ide, teče prebrzo, ali mi stojimo… Stojimo godinama unazad, grakćemo jedni na druge, lajemo kao psi dok karavani prolaze pored nas. Prolaze karavani i odlaze u bolji i srećniji život, u ljubav, rastu, razvijaju se, obrazuju… Mi im i ne dozvoljavamo da se zaustave pored nas, da nas makar dotaknu svojom kulturom. I onda kada se malo umorimo od silnog prepucavanja i pogledamo oko sebe, vidimo neke srećne ljude u nekoj dalekoj, lepoj zemlji i divimo im se i hoćemo sve što imaju i oni i onda opet počnemo da kukamo jer nismo rođeni pod srećnom zvezdom.
Kako god da okreneš, mi samo kukamo, da li jedni na druge, da li sami na sebe ili na tu srećnu zvezdu što nije došla i kod nas, nije bitno. Bitno je samo to da se kuka! I taman posla da je išta od toga naša krivica! To nikako, sve je to neko drugi upropastio, zamrsio i uništio i sad se tu ne može ništa. Zašto ispravljati tuđe greške? Zašto pokušati da se uradi nešto bolje? To je već uništeno i sad samo treba psovati one koji su bili tako nepažljivi i zlonamerni. A ko su oni? E, i to zavisi od toga koga pitate, zavisi od toga koje ste nacionalnosti, vere, pola, političkog opredeljenja, kakve filmove i muziku volite… I uvek su krivi „oni drugi“.
A da li drugi mogu biti krivi za to što vi ne želite da napredujete? Da li drugi mogu biti krivi za to što vi svoju decu učite mržnji, što odbacujete obrazovanje i kulturu i podržavate zlobu i nemoral? Ne mogu biti krivi ni političari, ni televizije, ni ratovi za ono što smo sami dozvolili i izabrali. Jer, umesto da težimo ka ljubavi i pomirenju mi se još mrzimo i krivimo zbog zločina koji su pre mnogo godina počinili neki drugi ljudi. Da, oni su krivi, ali mi nismo dužni da nosimo to breme i mržnju prenosimo na nove generacije. Nisu krivi ni rijaliti programi, ni političari, ni kriminalci, ni loša muzika za to što postoje – mi sami, kao društvo smo krivi! Krivi smo jer smo dozvolili svemu tome da zaživi, da postoji i da opstaje. Da samo zaista toliko silno željni kulture, obrazovanja, poštenja i dobrote, ne bismo dozvoljavali da postoji bilo šta što narušava te naše visoke standarde.
Ipak, mi ćemo radije na sav glas vikati kako su nas političari upropastili, kako se na televiziji prikazuje blud i nemoral, kako više nema pravih umetnika, prave ljubavi, kako smo nedovoljno plaćeni i nedovoljno obrazovani… Sistem je kriv za sve pa ipak niko da se pobuni protiv tog sistema…
Možda da samo svako od nas stavi prst na čelo i dobro se zapita zašto nam je već godinama toliko loše i nikako da krene na bolje… Možda da samo, makar sami sa sobom, budemo iskreni… Možda bismo tada i shvatili koliko toga JESTE do nas i koliko JESMO krivi za sve što se dešava. Jer, ni ono dobro, ni ono loše ne mogu da opstanu tamo gde im nije omogućeno, ni biljke ne rastu tamo gde za to nema uslova, čak ni zveri ne borave tamo gde osećaju opasnost.
Zato naredni put, pre nego što uperimo prstom u nekoga, prvo se zapitajmo da li i sami zalivamo cvet ili korov i da li korenje sečemo otrovnom ili lekovitom stablu. Možda tada otkrijemo da i nismo toliko nesrećni koliko smo zaostali…
Autor: Bojana Krkeljić
