Da je svet danas mnogo drugačiji od onog u kom se živelo nekad, to nam je odavno jasno. Vremena se menjaju, tako nam je kako nam je i, kažu, samo se treba prilagoditi sredini i vremenu u kojim se nalaziš. Ipak, za mnoge stvari koje se danas događaju ne možemo tražiti opravdanje u „novom dobu“, praćenju trendova, niti im se možemo prilagođavati.
Nedavno me potpuno zaprepastilo saznanje da deca u obdaništima i školama imaju aplikacije na mobilnim telefonima na kojima su instalirali aplikaciju za očitavanja barkoda sa garderobe. Pitate se šta će to njima? E, pa i ja sam se isto zapitala i dobila najneverovatniji mogući odgovor – oni na taj način proveravaju ko ima, a ko nema original stvari!
Da, dobro ste pročitali, mališani koji tek uče da čitaju i pišu, koji tek treba da zakorače u život i suoče se sa svim dobrim i lošim stvarima koje on donosi – jedni drugima određuju vrednost na osnovu garderobe koju nose.
I naravno da nisu deca sama kriva, i naravno da nisu sami smislili to da je bitno nositi markirano. Odakle bi dete moglo da sazna za popularne brendove, za to šta je IN, šta je „fejk“ itd.? Naravno – iz svoje kuće! I neka neko sada kaže da se treba prilagoditi ovom vremenu i novim standardima koji načažu da ako nemaš novca da kupuješ najskuplje – ne vrediš ništa?!
A to je ono čemu su ova deca naučena, to je ono na osnovu čega će oni u budućnosti procenjivati sa kim će se družiti, zabavljati i koga će ponižavati. Možda ovo jeste doba kada nam je dostupno skoro sve što poželimo, kada imamo mnogo više mogućnosti nego ranije i možda današnja deca mogu da imaju mnogo više nego mi nekada, ali tu postoji jedan drugi, daleko veći problem… Problem je u tome što oni nisu naučeni da prihvate to da nešto ne može, da nešto nemaju, da nisu svi isti i da nije sve u novcu i lepim stvarima.
Zamislite te male osobe kako stoje sa svojim (sigurno najboljim) telefonima u rukama i skeniraju garderobu jedni drugima kako bi videli sa kim će se družiti, a koga će ponižavati i odbacivati. Zamislite onda i tu odbačenu decu, poiženu od strane svojih vršnjaka… Pomišljam na te tužne face, na taj osećaj niže vrednosti i osećaj krivice što niste kao drugi… A niko da im objasni to da i netreba biti kao drugi, da je (makar nekad bila) lepota u različitosti i originalnosti…
I kako, onda, prihvatiti ovakav svet? Kako prihvatiti to da će vam dete sutra otići u školu i biti analizirano i skenirano od strane drugara, da ćete morati da se odreknete svega kako biste mu kupili skupu garderobu da ga druga deca ne bi odbacila? Da li, zaista, roditelji te dece buržuja prihvataju kao normalno to što njihovi sinovi i ćerke rade? Ne padne im na pamet da objasne da to nije u redu, da to što oni imaju para za neke stvari i igračke – drugu decu ne čini manje vrednim?
Očigledno je da su moralne norme i prave vrednosti ostale u nekom dalekom, dalekom vremenu i da će biti teško vratiti im se. Međutim, niko nikada ne treba da opravda i prihvati ovakve stvari kojima se potpuno ponižava i degradira određeni sloj ljudi. Što pre je potrebno svim silama pokazati ovim zalutalim delovima čovečanstva šta je zaista na ceni.
Autor: Bojana Krkeljić
