KOLUMNA: “LJUBAV JE I KADA PUSTIŠ NEKOG DA ODE”… KOLUMNA: “LJUBAV JE I KADA PUSTIŠ NEKOG DA ODE”…
Kako se nosiš sa gubitkom bliske osobe? Kako se nosiš sa promenom koja ti nije prijatna i koja ti život okreće naglavačke? Ljubav ima... KOLUMNA: “LJUBAV JE I KADA PUSTIŠ NEKOG DA ODE”…

Kako se nosiš sa gubitkom bliske osobe?

Kako se nosiš sa promenom koja ti nije prijatna i koja ti život okreće naglavačke?

Ljubav ima jednu veliku zamku. Ja to zovem naličije ljubavi. Ta zamka ima veze sa vezanošću i sa zavisnošću, jer čini mi se da ne uspevamo da razlikujemo pojmove. Znate li da kada se vežemo za ljudska bića, istovremeno se navikavamo i na njihovo stalno prisustvo. Vremenom uspemo da ubedimo sebe da voljena osoba neće nikada otići od nas, ali… Desi se i da znamo da hoće, pa počnemo da se ponašamo kao da neće, jer se nadamo da će se odlazak desiti možda u nekoj dalekoj budućnosti.

I onda BAM. Desi se iznenadni ŠOK! Osoba vas napusti i nestane.

Nije važno da li se radi o vezi između partnera, supružnika, prijatelja, rođaka ili između članova porodice. U zavisnosti od toga koliko je odnos trajao, kakav je bio kvalitet i koliko smo se vezali za očekivanje prema osobi koju smo izgubili – toliko je teško prihvatiti njen odlazak.

Osećaj tuge jeste prirodan, zato ne preporučujem da se potiskuje ukoliko se oseća. U našem društvu i mentalitetu postoji još jedna anomalija. Patnja je postala društveno prihvatljiva i potpuno je „normalno“ biti nesrećan, a naročito je društveno prihvatljivo patiti za voljenom osobom kada smrt pokuca na vrata. Nažalost, podrazumeva se nekako da kada neko pati što duže , znači da i automatski suviše voli osobu koju je izgubio. Takve „ljubavi“ takođe su prihvatljive jer su nam prikazane kroz književnost i kinematografiju. Kao šlag na tortu dodala bih još da još uvek nije društveno prihvatljivo pokazivati tugu javno, što je po meni totalna nebuloza.

U slučaju da se desi smrt, nije teško osobi koja vas je napustila već je teško Vama zato što smatrate da nećete moći da nastavite život bez njega ili nje. Takav osećaj preplavi na početku, međutim ako potraje to već i nema veze sa tugom i ljubavlju. Ima veze sa nedostatkom zrelosti i pomalo sa sebičnošću.

Zašto nedostatak zrelosti?

Kada ubediš sebe da ne možeš živeti bez nečijeg prisustva, takav način razmišljanja je na nivou maloletnog deteta. Maloletno dete je zavisno od roditelja i nije dovoljno sposobno da se brine o sebi.

Ljudi imaju običaj da sebi upropaste ( a nekad i drugoj osobi) život sa emocionalnim uslovljavanjem i manipulisanjem tipa „ ja bez tebe ne mogu da živim“,  i time ne dopuste sebi ni drugoj osobi da nastavi dalje. Takođe su u stanju da žive sa osećanjem krivice ili sa skidanjem dela sopstvene odgovornosti prebacujući je u potpunosti na drugu osobu. Rasterećujuće je kad se oslobodite takvog tereta.

A zašto i sebičnost?

Najviše zato što smatrate da će vam život biti teži bez prisustva te osobe.

Koliko god da ste voleli tu osobu i koliko god da je teško nastaviti dalje, imate pravo da nastavite da živite.

Zreli ste onda kada prihvatite stanje onakvo kakvo jeste i usredsredite se na ono što imate sada, a zatim i na ciljeve koje ste hteli da ostvarite. Nikako nije prirodno da se veći deo životnog veka provede u patnji.

Osvestite da svaki odnos ima svoj rok trajanja i da smo svi tu privremeno, budite zahvalni na njenoj prisutnosti i negujte taj odnos dok postoji. Sigurno možete da volite i da živite slobodno.

Autor: Kristina Dragaš

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *