Ne radite umesto deteta ono što može da uradi samo.
Kažu često da je put do pakla popločan dobrim namerama i da se iz najbolje namere prave najveće greške. Takav je slučaj i kada detetu želite da pomognete da nešto uradi, a vama se čini da se muči i doiste tako i jeste. Samo što je baš taj napor vrlo važan za pravilan razvoj vašeg deteta.
Kada gledate svog dvogodišnjaka kako uporno pokušava da otvori kutiju ili zatvori flomaster, vi mislite kako je njemu potrebna vaša pomoć. Posmatrate ga i mislite da bi bilo vrlo surovo „pustiti ga“ da u nedogled u tome ne uspeva, ali u istinu to nije prizma kroz koju i dete posmatra svet. Njemu je sasvim prirodno i normalno da iznova i iznova pokušava nešto dokle god to ne uspe da ostvari. Odličan primer je i dete koje se uspravilo i pravi prve korake. Da li mislite da je dete očajno zbog toga što je nebrojano puta palo pokušavajući da postigne svoj cilj i uspravi se samostalno? Ponavljam- deca na padove ne gledaju kao na poraz. Zato vam savetujem da ni sami to ne radite, kada je u pitanju ovladavanje veštinama vaše dece.
Deca vole da istražuju svet oko sebe i za njih je avantura svaka nama jednostavna aktivnost. Ona ne poznaju uverenja koja ih mogu obeshrabriti. Zapravo, u njihovom poimanju tako nešto i ne postoji. Ukoliko se dete i razdraži ponekad, usled mnogo neuspelih pokušaja, ni tada nemojte to uraditi umesto njega. Vi to možete, to svi znamo, pa kome se onda dokazujete? Deci? To neće učiniti da dete idućeg puta uspe.
Ono što treba da uradite jeste da:
– svom detetu, pre svega, pružite podršku.
– Zatim, dozvolite da istraži mogućnosti na svojevrstan način, čak i da ne ide ka očekivanom smeru, možda ono samo sebi postavlja pitanje želi da vidi šta bi se desilo kada bih ovaj poklopac sada okrenuo naopačke? –Ovim dopuštanjem izbegavate nametanje uverenja.
-Ključan momenat i jeste taj da se suzdržite od svojih doživljaja što više možete i da ispratite detetovu emociju koja se javlja u datoj situaciji. Na osnovu nje možete jasno shvatiti da li ulaže preveliki napor ili se zabavlja i samo isprobava mogućnosti.
– Kada prepoznate emociju, usmerite dete dovoljno da može samo da zaključi koji je sledeći korak i načini ga. Ovo usmeravanje najbolje je voditi strpljivo i mirnim prijatnim glasom, čak i kada detetu ponestaje strpljenje. Vi ste ti koji treba da povedu situaciju.
– Ta usmeravanja najbolj je izvoditi pomoću potpiranja, ili ti- novinarskih pitanja. Što je pitanje preciznije postavljeno rezultat će biti kvalitetniji.
– Mlađoj deci postavljajte pitanja tako da dobijate klimanje glavom, zatim odgovor sa da ili ne, ili pokazivanje prstom. Što su deca starija, to je lakše doći do sporazumevanja.
Istina je da deca uče po modelu, ali ne bi ni dobila ideju za otvaranje i zatvaranje flomastera da prethodno nisu opazila kako to neko drugi radi.
Deca koriste sva svoja čula kako bi stvorila što kvalitetniji doživljaj.
Dozvolite im da opaze svet svim svojim čulima. Ne uskraćujte im tu radost. Budite strpljivi. Vi ste ovladali i finom i krupnom motorikom, a za dete je i najjednostavnija radnja pravi doživljaj. Podržite ih i shvatite za ozbiljno. Čak i da pet puta ne uspe, šesti put hoće- tada ga pohvalite. Pohvala je vrlo važan deo stimulansa za dete. Koračajte sa njim, a ne umesto njega.
Vaše dete će Vam biti zahvalno na svemu ovome. Rezultati će svedočiti tome.
Autor: Marijana Gavrilović, dipl. vaspitač