KOLUMNA: “Kako prihvatamo kritike” KOLUMNA: “Kako prihvatamo kritike”
Iz nekog razloga, svima nama je nekada neprijatno kada nas ljudi hvale. Čini se kao da mnogo lakše prihvatamo negativne, nego pozitivne kritike. Naime,... KOLUMNA: “Kako prihvatamo kritike”

Iz nekog razloga, svima nama je nekada neprijatno kada nas ljudi hvale. Čini se kao da mnogo lakše prihvatamo negativne, nego pozitivne kritike.

Naime, kada nam govore kako smo nešto uradili loše i kada nam pričaju da nešto u našem izgledu ili ponašanju ne valja – ili se pobunimo, ili u sebi razmišljamo o tim manama pitajući se zašto smo takvi. I ne samo to da se opteretimo uvredama izrečenim na naš račun, već gotovo nikad ne dovodimo u pitanje to da li je taj neko uopšte kompetentan da priča o našim osobinama ili da možda, greši u svojoj proceni.

Bez pogovora (ili, eventualno, uz malu dozu bunta usled povrede ponosa), prihvatamo to da kod nas nešto ne valja, da smo loši, da pogrešno mislimo, radimo, živimo… Sa druge strane, kada nam ljudi upute pohvale i komplimente – to prihvatamo nešto sporije.

Istina, svakoj osobi prija kada je pohvale bilo da se radi o dobro obavljenom poslu, izgledu, inteligenciji, načinu razmišljanja… Međutim, kada nam neko kaže, npr. da smo odlično uradili neki zadatak i da je oduševljen činjenicom da na svetu postoji osoba kao što smo mi – u najvećem broju slučajeva se zacrvenimo i poričemo te reči. Svakome se to desilo makar jednom u životu.

Pohvale nas, upute nam reči hvale za nešto što smo svojom zaslugom postigli, a mi spuštamo pogled, crvenimo i gledamo u zemlju. A zašto? Zašto nam je lakše da ubedimo sebe u to da su drugi u pravu kada nam skreću pažnju na naše nedostatke, nego onda kada ističu naše dobre osobine? Zašto osećamo potrebu da na kompliment odgovorimo sa: “ma nije to tako”; “nije to ništa, svi bi uradili isto” i sl.?

Nekako je došlo do toga da ubedimo sebe da je neprimereno i nadmeno govoriti lepo o sebi. Naučili smo (ili nas je neko tome naučio) da je prihvatljivije reći za sebe da smo loši, smotani, ružni, nesposobni itd., nego da kažemo da smo dobri, vredni, kvalitetni, lepi, obrazovani… A verovatno niko ne bi umeo da objasni zbog čega je to tako.

Bilo kako bilo, ko god i kad god da nas je ubedio u ovakav način razmišljanja – on je pogrešan! Nema ništa loše u tome ako priznamo da smo u nečemu dobri i da nam neke stvari idu od ruke. Niko nije savršen i ne postoji osoba koja može apsolutno sve u životu da uradi, svi grešimo, svi smo se nekada “izblamirali”, svi smo imali periode nezadovoljstva sobom i svojim životom. Sve je to deo odrastanja, proces upoznavanja sebe i sveta oko sebe i upravo kroz taj proces bi trebalo da shvatimo da svako živo biće ima i dobre i loše osobine.

Zato nikada neka vas ne bude sramota da sa osmehom i zahvalnošću prihvatite nečiji kompliment, nemojte se ustručavati da govorite o svojim kvalitetima i da ističete ono u čemu ste dobri. Pokažite se svetu u punom sjaju, sa svim svojim vrlinama i manama, prihvatite ih kao sastavni deo ličnosti i kod sebe i kod drugih i nikada ne govorite da niste dovoljno dobri. Dobri ste, vredni ste, lepi ste… možda ne za svakoga, ali sasvim sigurno ste u nečijim očima oličenje svega dobrog i zato se potrudite da to budete i u svojim očima.

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *