Lenjost je, zaista, jedna jako ozbiljna bolest. Ništa čoveka ne ubije brže i lakše od te lenjosti, a retko ko će priznati i sebi i drugima da od nje boluje. Zapravo, čini se kao da je to boljka koju prihvatamo najteže od svih i sa kojom se najteže i nosimo.
Dobro, svako je od nas ponekad lenština kojoj je mrsko da uradi i najbanalniju stvar poput toga da opere sudove, ode u prodavnicu, ode da pije vode itd… Sve su to sitnice koje nam, često, ne remete život i planove. Međutim, šta kada se sitnice nagomilaju i postanu krupne stvari? Šta kada nas mrzi da odemo na razgovor za posao, da se vidimo sa prijateljima ili partnerima ili kada nas mrzi da uradimo zadatak koji nam je neophodan za školu ili posao?
Tada lenjost počinje da poprima ozbiljnije razmere i da nam nanosi sve veću štetu! Ali mi je i dalje ne priznajemo! Nije tačno to da smo mi lenji! Samo nije pravi trenutak, pravo mesto, prava prilika, prava osoba ili je možda pun mesec, jako sunce, previše je hladno ili vrućina, premalo je vremena, previše obaveza, a i kiša uspavljuje i nikako ne dozvoljava obavezama da budu izvršene.
I tako svakog dana… Nikako da se namesti to nešto što bi nam dozvolilo da završavamo sve na vreme i prestanemo da odlažemo čak i odlazak u wc samo zato što nam se baš sad ne ustaje iz kreveta. Ako se neka dobra duša i usudi da nam kaže „ti si jedna velika lenčuga i samo odlažeš obaveze“, taj je nagrabao. Dočekaće ga salva uvreda jer je on jedna jako loša osoba koja ne može da nas razume i koja ne zna kako smo pod pritiskom sa svih mogućih strana, što nam onemogućava da se posvetimo svojim zadacima.
A kada nas ne bi mrzelo da sednemo sami sa sobom i pogledamo se u ogledalu, da li bismo se smeli pogledati u oči? Da li bismo mogli sebe tako fino da slažemo da nismo stigli da izađemo sa prijateljima na kafu, a stigli smo da odgledamo čitavu sezonu omiljene serije za jedan dan? Da li zaista nismo imali vremena da sredimo kuću, a proveli smo ceo dan ležeći u krevetu i gledajući smešne klipove na internetu?
Sasvim je jasno da vremena imamo, ali ne umemo da ga iskoristimo na pravi način. Dan je isto trajao i kada su ljudi pronalazili struju, mašine, telefone, vozila itd. Isto traje dan i onima koji prave vrhunske filmove i serije, briljiraju u nekom sportu, muzici, pisanju… Kako onda oni stignu da budu tako dobri u svemu, a ostatak nas ne uspe da pročita ni jednu knjigu mesečno?
Dakle, ipak bismo se morali usaglasiti oko toga da smo lenji… Lenji smo jer nas mrzi da živimo i to je jedna jako bolna činjenica. U vremenu kada nam je sve olakšano i kada se živi brže, a svi podaci koji su nam za nešto potrebni stoje nam na dohvat ruke – mi nalazimo nove načine da nešto ne uradimo. Trudimo se da što manje razmišljamo i radimo, a što više odgovornosti da prebacimo na nekog drugog, i tako do beskonačnosti… I ne samo da nas mrzi da radimo, već nas, sad kada možemo lako naučiti bilo koji jezik, mrzi čak i da razgovaramo! I to na maternjem jeziku, bez nekog dodatnog napora oko učenja nekog drugog.
Svakako da sebi treba olakšati život što je moguće više, ali mi smo se toliko razmazili po tom pitanju da nam je postalo naporno i da pošaljemo poruku, pozovemo nekoga telefonom, prošetamo se ili pročitamo nešto kvalitetno. Lenjost nas je obuzela do te mere da preti da u potpunosti zavlada nama.
Autor: Bojana Krkeljić