„Ćuti i trpi“ je kod nas postao način življenja. Da li te neko bije, omalovažava, iskorišćava – samo ćuti i trpi. A zašto, to se ne usuđuj ni da pitaš! Kakvo je to pitanje ZAŠTO?! Pa zbog komšiluka, rodbine, okoline, zbog „tako treba“, zbog drugih, uvek zbog drugih, nikad zbog sebe.
A šta kada poželiš nešto zbog sebe da uradiš? To se ne sme, to je sebično, o tome opet ćuti, ne spominji, smejaće ti se – komšiluk, rodbina, okolina… Drugi! Jer oni znaju kako treba, kad treba, šta treba, oni uvek znaju, opet za druge – nikad za sebe…
Zato, kada dobiješ batine od muža, dečka, oca, brata, slučajnog prolaznika, ljutitog komšije – stavi tonu šminke na lice, zamaskiraj tragove i ćuti. Stisni zube, idi dalje, ne osvrći se, to nikoga ne zanima, to je tvoja stvar, ne brukaj se da nekome pričaš o toj „sramoti“. Naravno da je sramota jer sigurno si ti bila kriva, ti si nešto uradila, rekla ili, ipak, nisi – a trebalo je.
Ako te maltretiraju na poslu/fakultetu, u školi – sve je to za tvoje dobro, znaju oni šta rade, ti opet ćuti. Preguraj i to, sigurno nisi bio/bila cvećka i sad snosi posledice. Postoje pravila po kojima moraš da igraš, za to te neko plaća ili ga ti plaćaš da te nečemu nauči, zato nemaš pravo da se žališ. Hoćeš posao, platu, obrazovanje, diplomu – trpi dok brišu pod tobom, dok te ponižavaju i komanduju ti, dok tre prekrajaju i oblikuju kako njima odgovara, prihvati to da neko drugi upravlja tvojim životom jer – što pre prihvatiš, bolje po tebe.
Samo drži u sebi i tugu, i radost, i udarce, i poniženja… Ćuti i trpi – te večne, velike reči koje ti stalno usađuju u glavu, koje ti ponavljaju dok ih dobro ne shvatiš, dok ne zaćutiš za sva vremena od svega i svih, dok ne izgubiš svoj identitet i ne postaneš marioneta onih koji ne ćute i ne trpe, onih koji su najglasniji, a trebalo bi da budu najtiši… Ćuti i trpi sve dok ti ne presedne, sve dok ne pukneš, dok se ne raspadneš na milion delova od onoga što ne možeš više da trpiš, a naučili su te da moraš, pa sad ne znaš kuda i kako…
Eto, to nam je postalo svakodnevna mantra, to su nam postale reči sa kojima ležemo i budimo se i sa kojima preživljavamo dan. Te reči, koje ne pružaju ni nadu, ni utehu, ni spas…
Autor: Bojana Krkeljić
