Od svih važnih stvari u ovom životu, ljudi najčešće zaboravljaju onu najvažniju – da budu ljudi! Iako možda čudno zvuči, to je naša tužna istina…
Trudeći se da budemo u svemu bolji od drugih, da imamo više, živimo bolje, zvučimo pametnije – zaboravimo da negujemo ljudskost u sebi. Jureći za prolaznim i nebitnim stvarima, potpuno smo zaboravili na suštinu života, zaboravili smo da svako od nas, pre svega, treba da bude čovek, pa tek onda lep, zgodan, bogat, učen, uspešan…
To što smo rođeni kao ljudska bića znači daleko veću odgovornost od toga da postignemo određeni nivo u društvu, proživimo ovaj život i onda nestanemo jednog dana. Biti ljudsko biće znači pružati ruku drugima u nevolji, pomagati slabijima da postanu jači, deliti i dobro i zlo sa drugima, poštovati svakoga bez obzira na pol, rasu i veru.
A koliko je, u današnje vreme, onih koji su u stanju da neguju barem delić svega ovoga? Veoma malo! Najviše je onih koji se lažno smeju u društvu dok, prvom prilikom, ogovaraju jedni druge; onih koji se hvale ljubavlju u javnosti dok se tajno varaju; onih koji pomažu nekome samo kada u tome vide ličnu korist; hvale se patriotizmom tako što mrze druge nacije itd.
Ne shvataju da to nije dokaz ljudskosti, nego primitivizma. Svi smo mi ljudi, bez obzira na to na kojoj smo se strani planete rodili, bez obzira na to kakvi su nam životni putevi bili. Poenta je u tome da uvek budemo otvorenih srca i širimo ljubav među sobom, jer jedino tako možemo doprineti poboljšanju svega onoga što ne valja. Jedini izlaz iz sukoba, ratova i mržnje jeste ljubav.
Zato ne smemo zaboravljati na to da nam je data privilegija da budemo bića koja mogu da menjaju svet i treba da je iskoristimo. Uporno svoje sposobnosti i svoju energiju ulažemo u sve ono što je loše, a trebalo bi to da iskorenimo i pomognemo jedni drugima da postanemo bolji, plemenitiji i osećajniji. Došlo je vreme da zaista budemo ljudi sa velikim LJ, u pravom smislu te reči.
Autor: Bojana Krkeljić
