Nikada nisam bila nešto naročito fascinirana patetikom. Zapravo, što sam starija, to mi više idu na živce romantične komedije i brojne latino, turske, indijske i druge priče u kojima se patetiše do iznemoglosti, a rasplet priče je veoma jasan. Od malih nogu, počevši od bajki, pa sve do malo ozbiljnijih priča i tv ostvarenja, serviraju nam hepiend kao jedini logičan kraj.
Svakako da postoje i ona dela koja prikazuju i mračniju stranu života, surovu realnost sa kojom se svi suočavamo… Međutim, u većini slučajeva, mi radije biramo da gledamo i čitamo bajkovite i u ružičasto obojene životne priče. Ne može nam se ni zameriti, lepše je, lakše i bolje verovati u srećne završetke, u želje koje se ostvaruju, u to da dobro uvek bude nagrađeno, a zlo kažnjeno. Čak i kada nam ne ide sve u životu baš kako treba, potpuno je logično uneti u svoje tmurne dane malo vedrine, a ne dodatno ih mračiti praćenjem sadržaja koji nam samo potvrđuju naše crne misli.
Dakle, imamo potpuno pravo da svoje dane bojimo veselim bojama, da pružamo sebi sate osmeha i vedrine i onda kada nam nije do toga, imamo pravo da stvaramo sebi bolji svet u koji ćemo bežati od realnosti. Priznajem, koliko god mi sve te priče delovale naivno, prenakićeno i smešno – i sama nekada uplovim tim vodama i pustim svoj mozak da plovi divnim, savršenim svetom. Nekada me čak i zavara, da mi neki vetar u leđa i pomislim na to kako zaista sve može biti lako. I tu se upecam!
Ubrzo (nakon što mi glava siđe sa oblaka na zemlju), počinjem da shvatam to koliko je iluzija opasna stvar. Suočena sa stvarnošću koja nimalo ne liči na svet iz bajke, zapitam se to da li smo mi ljudi idealisi ili, ipak, mazohisti? Tanka je linija između toga da li samo želimo sebi da ulepšamo dane i sve posmatramo sa vedrije strane ili mučimo sami sebe zamišljajući živote kakve nikada nećemo voditi… (Ok, neko hoće, sigurno, ali šta je sa ostalima? Trebalo bi da svi imaju pravo na život u zemlji iz snova…).
Pokušavam da nađem balans između jave i sna, mašte i realnosti, ali nekako ostajem zaglavljena negde u sredini. Od najranijeg detinjstva nas bombarduju pričama o prinčevima na belom konju koji prevazilaze sve prepreke zarad ljubavi, o ogromnoj dobroti prelepih princeza, prijateljima koji ginu jedni zbog drugih… Uče nas, zapravo, tome kakvi bi ljudi trebalo da budu, samo nam niko ne kaže i to da zaista nisu takvi!
Niko nam ne kaže da nisu svi uspeli da savladaju bajkovite lekcije i da nisu svi shvatili poruke iz sveta ljubavi, harmonije i dobrote. Zato devojčice odrastaju u ubeđenju da ljubav pomera planine i da su svi muškarci šarmantni prinčevi u potrazi za svojom srodnom dušom koju će voleti najviše na svetu i braniti je od zla, a dečaci odrastaju sa uverenjem da je svaka lepa devojka princeza koja pleni svojom dobrotom.
Kasnije, kada lupe glavom o zid, svi krive jedni druge jer su im uništili viziju o ljubavi i životnoj idili. Ali, da li nam iluzije mogu srušiti drugi ljudi, ako ih sami stvaramo? U svetu knjiga i filmova uvek su prelepi ljudi prikazani kao oličenje dobrote, dok su veštice i zločinci prikazani kao monstrumi, ako ne ružni, ono makar malo ružniji od glavnih junaka. Nekada se dogodi da opisi budu i suprotni, ali sasvim sigurno nisu takvi u bajkama uz koje smo odrastali – tu se sasvim precizno zna kako izgledaju princ i princeza, a kako veštica i strašni div.
Svačije detinjstvo bilo bi nepovratno uništeno da je Snežanina maćeha bila lepša od nje, da je Uspavana lepotica imala kratku kosu, da se Zver nije pretvorila u prelepog mladića ( zaista ne bi imalo smisla ostaviti lepoticu sa ružnim stvorenjem, koliko god da ga je volela) ili da je Zlatokosa imala bubuljice na licu. Da ne spominjemo mogućnost pojavljivanja debelog ili ružnjikavog princa! Nemojte da je neko rekao da je loše to što je Pepeljuga bežala od kuće kako bi se kandidovala za potencijalnu buduću princezu iako nije znala ni kako izgleda čovek za kog želi da se uda!
I zaista, to je život kakav od malena vodimo. Život između bajke i realnosti, život u kom težimo dobroti, ljubavi i prijateljstvu, ali samo ako bi mogli da budu upakovani i u dobru ambalažu. Bežimo u maštu i patetiku odbijajući da poverujemo u to da i dobro i loše može biti u bilo kome od nas, da i zver može imati najbolju dušu, dok najlepša žena može nositi ogromno zlo u sebi želeći da nekome iščupa srce.
Možda bi, ipak, trebalo da posmatramo svet sa više razumevanja, pa da ne mešamo fikciju i stvarnost na sopstvenu štetu, nego da iz svega naučimo nešto korisno.
Autor: Bojana Krkeljić