Pre nego što počnem, moram da napomenem da recenziju albuma pišem pararelno gledajući Koljinu seriju „Meso“, pa se utisci pomalo mešaju, ali čini se da je tematika slična, tako da se prirodno stapaju u jedan perfektan, ali pomalo gorak ukus u ustima. Album možemo podeliti u tri segmenta: instrumentale, zatim uglazbljeni stihovi pesnika Jove Jovanovića Zmaja, i klasične autorkse Koljine pesme sa tekstom. Instrumentali, iako najneznatnije parče, dovoljno jaki da oboje čitavu ploču, usmeravaju je i nagoveštavaju suštinu, tu jednu tužnu notu. Pesme Jove Zmaja opevaju jednu čistu i naivnu dečiju percepciju sveta, još uvek odišu nadom, verom u ono dobro u ljudima, iako pozadinski i ove pesme naslućuju ne baš srećan kraj. Numera „Land of hope“ mu tako dođe nešto kao prirodni prelaz između dva bloka pesama – između nade i depresije. Ona je isčašeni tren, čedno ostrvo u moru bluda, nasilja i razvrata, oaza mira u oblaku zagađenosti, potpuno oslobođena dodira s realnošću. To je maštarija koja izoštrava taj kontrast nemogućeg idiličnog u stvarnom. I naposletku ophrva nas talas surove stvarnosti, svakodnevnih brutalnosti i toksičnih međuljudskih odnosa, koje autor debelo obujmljen iskustvom umešno opričava dozom sarkazma, što ne znači da manje boli, ali čine ploču prijemčivijom. Dva lajtmotiva diska su momenti u kojima su život i ljubav opevani samo kao raspršeni san, kao nešto polunestvarno i prolazno, pa se i ovaj pesnik našao zbunjen i rastrzan među javom i međ snom. A drugi lajtmotiv su deca, naslednici, koji nastavljaju put, produžavaju san, i u toj košmarnoj javi daruju smisao.
Prva pesma, svima poznata „Ala je lep onaj svet“, Jove Jovanovića Zmaja, uglazbljena sa crnačkom izvedbom i notama bluza najviše podseća na „What a wonderful world“ Louisa Amstronga. Što odmah na početku nagoveštava žanrovski pravac ploče i mogućnost da smo dobili nešto „svetsko, a naše“.. Ljudi kao deca očekuju nagradu kad urade nešto dobro i ispravno, al ne biva…Stevan Dedijer je jednom rekao, „Kada sam se rodio, nisam znao u šta se upuštam“, a pesnik dodaje da je bio srećan dok je bio naivan, a kasnije kad je saznao u šta se upustio, smrzao se. Od straha… Jer kao deca jedva čekamo da odrastemo, maštamo kako je svet odraslih puno zanimljviji od dečijeg. Mališani oponašaju ozbiljnost i grubost ni sluteći kakav pakao ih čeka iza kuta. A kad dospemo konačno u taj nesretni svet, onda opet nastavljamo da maštamo o nečemu drugom, novom, sledećem, ponovo o nečemu čistom , dečijem, o zemlji ljubavi i nade, gde ptičice cvrkuću i čeka te samo nežnost, a ne trpiš svakodnevno udarce……
Tako se nadamo spasu iz pakla, pokušavamo da se (s)nađemo u životu koji neumoljivo šiba, u fajtu za egzistenciju u ovim krvavim vremenima. U toj atmosferi čovek je zauvek satrven, pa čak i kada naiđe spas, bude dockan. Prodajemo dušu đavolu i gubimo se po putu, svi u nekoj trci sa vremenom. Postajemo stranci dok sami sebe prinosimo kao žrtvu vragu, a prijatelji se pretvaraju u neprijatelje, dok bluz svira odu rastanku.. A sve je tako nebitno. Život je san, prolazni eksperiment, bez smisla, a borba je neprestana. Da li je život beznadežan slučaj? Dan mrmota, monotonija? Zašto su upucani svi mladalački ideali? Zašto je sloboda sputana? Ima li svetla na svetu?
Naslovnim instumentalom dominiraju violina i klavir, čije se dirke dodiriju sa četiri prsta i seta nad njima, kao kada pored zatvorenog prozora gledaš pahulje. Ožalošćeni smo i setni, klavir dira poput nečeg naposletku, kad sve prođe…Kad ostanu samo tragovi u snegu i uspomene u mislima. Kao kad kafanski fajront dočekaš zadnji sa konobarom, pa gledate zoru dok okrećete stolice naglavačke. Zimski instrumental može da posluži kao meditacija,sve ti trne od januarske hladnoće, osećaš da lebdiš, žmuriš i preispituješ životne odluke. A može da posluži i kao uvertira za najlepšu baladu koja je ostavljena za kraj. Koja je u stvari poklon i podsetnik na čistu ljubav. Salvador Dali je rekao: „Samo je na nebu čistota, ovde to ne postoji“.
Autor: Aleksa Ćelap
