Čovek najčešće razmišlja o sebi kada je sam. Iskreno se nadam da svi ljudi to čine bar povremeno jer je to jako dobra i korisna navika. Nedelja je kao i svaka pre, a ja sedim i razmišljam o sebi. Čini mi se da je to odličan tajming upravo za ovu aktivnost. Razmišljam o tome koliko brinem o sebi, koliko se zalažem za sebe, za svoje potrebe, želje, navike. Sve je to ono nešto najvažnije na čemu uvek treba i može da se radi. Treba svome mozgu objasniti svaku novu situaciju i informaciju koja dopre do njega da ne bi samostalno obrađivajući podatke stvarao situacije koje ostavljaju dugotrajnije posledice na naš nervni sistem, na naše osećaje, na naše fizičko stanje.
Sve ovo što sam navela sam iskustveno doživela. I iz iskustva mogu da tvrdim da neredovno bavljenje svojim umom može da prouzrokuje velike probleme koji mogu da utiču na svakodnevni život. Pasivan pristup problemu i isti takav pristup mom nervnom sistemu me je doveo do toga da se osećam bespomoćno i zarobljeno u nekoj vrsti začaranog kruga. U to stanje su me postavili problemi kojima sam svedočila u tom periodu, a sve je to još više produbila moja nebriga o sebi. Time sam shvatila da sebi tom nebrigom dodatno otežavam proces oporavka.
Time vođena htela sam da detaljno razmislim o svemu o čemu sam pisala da bih uvidela gde i u čemu pravim propuste u odnosu prema sebi. Ovo je bila retrospekcija dosadašnjeg načina mog slepog i nesvesnog bitisanja u ovom životnom razdoblju. I ovo iskreno svedočanstvo nudim našim čitaocima kao primer kako ne treba, i kao dokaz da iako niste savršeni, iako niste vični u mnogo čemu, možete mnogo toga da učinite za sebe. Samo napred.
Autor: Milica Đorđević
