Koja li je tajna?
Ovih dana se polemiše o evrovizijskoj pesmi. Da li nas je dostojna. Je l’ pristojna? Vređa li nekoga? Kome je namenjena? Da li je to uopšte pesma? Spada li ono u umetnost? Ma, kako to da se pevačica ne trudi da nam se dopadne?
… a umetnica mora biti zdrava …
Ali, jedno je sigurno. Ta pesma je slomila kalupe i prodrmala kaveze mnogima…
Naše društvo je naviklo na poznato. Kad je nešto već viđeno, to je i bezbedno. Daj samo da se ne štrči van okvira prihvatljivog. A sve ono što odstupa od šablona, mora da je neki okultizam. Neka sekta. Prosto, to „nije normalno“.
Kad, na primer, vidimo golotinju na sceni, odmah nam je jasno, tu ne treba mnogo da se analizira. To prolazi, jer to je „svet“.
… biti zdrava, biti zdrava …
Al’ šta da radimo kad nas neki performans navede na razmišljanje? Možda i preispitivanje? Čim treba da se aktivira neka vijuga, eto ga problem. Ma, ko je njoj uopšte rekao da se to danas sme? Danas, u vreme totalnog moralnog posrnuća i opštenarodne omamljenosti. Može samo neki anestetik, pa nećemo se valjda razbuđivati?
… mora, mora, mora …
Raduje me činjenica da je nešto tako genijalno naišlo na veliku podršku. I da će to otići u svet! Kao odraz tamo neke „male“ države. Podsmeh za protekle „neslobodne“ godine.
„I šta ćemo sad?“ A i šta nam preostaje kad shvatimo da smo obmanuti? Eto, možda stvarno da gledamo kako neki peru ruke na „sceni“. Prešlo im u naviku.
Nego, čuste li da više ne mora maska na lice?
… i ne mora bolje, srce samo kuca, dajem poverenje, neka samo kuca, neka dišem…
Ma, svaka joj čast!
Koja li je tajna?
Autor: Ana Milovanović
