Ko su i ko postanu deca koja odrastu bez roditelja? Ko su i ko postanu deca koja odrastu bez roditelja?
O ovakvim temama i iskustvima ima pravo da priča samo onaj ko ih je doživeo. O istima ima pravo da raspravlja i sudi samo... Ko su i ko postanu deca koja odrastu bez roditelja?

O ovakvim temama i iskustvima ima pravo da priča samo onaj ko ih je doživeo. O istima ima pravo da raspravlja i sudi samo onaj koji je sve te emocije u sebi proživeo. Danas ću ti iz svog iskustva ispričati kakav je to život bez prisustva roditelja u njemu, pa ti vidi sta ćeš sa tim kada pročitaš.

Ali svakako ostani do kraja i pročitaj. Da ne bi, ako si roditelj, doneo fatalnu odluku i zbog te svoje odluke svom detetu okrenuo život naglavačke.

A ako si dete, i ako ti se to već dogodilo, da ne ispituješ sebe gde si pogrešio jer greška nije tvoja. Ako se već pitaš čija je,ili u kome i čemu je greška? Reći ću ti svoje mišljenje o tome.

Greškom nazivamo posledicu odluke svojih roditelja. Tu posledicu snosiš ti kao i oni sami. Situacija u kojoj si se našao je verovatno proizvod pogrešne procene tvojih roditelja, a ne njihove stvarne želje da odu od tebe. Kada bi ih pitao zašto su to uradili, sigurno bi ti rekli da nisu znali da će ovako biti. I znam, to ti neće olakšati teret na duši koji toliko dugo nosiš. Niti će ti zaceliti rane koje nikako da zacele. A kako i da zacele kada ceo život na svakom koraku gledaš pred sobom primere da ne treba to tako.

Stalno ti govore, ajde otrgni se tom bolu nisi više mali. Odrastao si, sazreo.

A ja kažem dosta!

 Čovek odraste, ali duša u njemu ostane onakva kakva je bila prvog dana. Čovek sazri, ali duša nema potrebu da sazreva, jer je dovoljno zrela za sve godine i vekove koji je čekaju. Zato imaš pravo na to da se time baviš ceo svoj život, jer znam da u svakom trenutku dok gradiš sebe, nikoga nema iza tebe. I dok tebi svi oni govore da se maneš tog osećanja i tog tega iz prošlosti, sve njih drže neke ruke od pozadi da stoje uspravno, čvrsto i stameno. Oni ne vide da tebe niko ne drži. Ti sve to posmatraš i sa osmehom im pružaš svoju ruku da ih pridržiš sa radošću, da ih držiš sve dok oni ne osete sigurnost da te puste. I tako vremenom, držanjem drugih za ruku i tvoja kičma ojača, pa ti niko i ne treba da te pridržava, već možeš sam još bolje da se odrzavaš.

Pa na kraju pružiš i svoju drugu ruku nekom sa kojom si do sad održavao ravnotežu da ne bi pao.

I tako radiš sve dok možeš da stojiš.

Autor: Milica Đorđević

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *