Ko smo mi da sudimo drugima? Ko smo mi da sudimo drugima?
Nisam neko ko često voli da iznosi svoje mišljenje o bilo čemu javno, ne zato što ga nemam nego zato što smatram da o... Ko smo mi da sudimo drugima?

Nisam neko ko često voli da iznosi svoje mišljenje o bilo čemu javno, ne zato što ga nemam nego zato što smatram da o važnim temama treba da pričaju ljudi koji ih razumeju i koji su u njih potpuno upućeni. Ipak, možda nisam u pravu. O nekim temama treba da pričamo svi.

Danas verovatno po stoti put čitam uvredljive komentare o ženama i tome kako one ustvari provociraju nasilnike, kako guraju nos gde mu nije mesto, kako se prave pametne, kako ćute kad treba da govore, a govore kad treba da ćute. Kao žena, sestra, ćerka, drugarica, kuma, rođaka i koleginica ne mogu bezosećajno i nezainteresovano da prelećem preko ovih komentara. Neko će reći da me se to ne tiče, ne radi se o meni ili o bilo kome koga poznajem, a uostalom koga briga šta tamo neki nepoznati ljudi pišu na društvenim mrežama i portalima. Shvatam da je mene briga. Ko smo mi da sudimo, da procenjujemo koliko vredi nečiji bol ili da komentarišemo tuđu patnju?

Pitam se koliko devojčica, dečaka, devojaka, mladića, žena i muškaraca čita ove iste komentare i razmišlja kako je u njima problem i kako su oni nešto zgrešili. Meni i ljudima u mom okruženju je jasno, a nadam se da ćemo doći do trenutka kada će i celokupnom društvu biti jasno da za bilo koju vrstu nasilja može biti kriv samo nasilnik.

Žrtva nije krivac.

Nisam stručnjak, ali jasno mi je da žrtvama nasilja uvek treba podrška. Neko je spreman da priča o nasilju koje je preživeo odmah, neko je spreman da nasilje i prijavi, neko ne želi nikome da kaže, a neko želi da se poveri samo svojim najbližima. Ako mene pitate, to je sve u redu. Ne možemo znati ni kako bismo mi sami reagovali u situaciji u kojoj se do sada nismo našli, a ne možemo ni očekivati da se drugi ponašaju istovetno kao mi, tako da niko od nas nije pozvan niti kompetentan da komentariše odluke drugih.

Jedino što mi možemo, a i moramo da uradimo je da se borimo za stvaranje društva u kojem će se svako osećati dovoljno sigurno i u kojem nećemo osuđivati jedni druge. Ne smatram da ću ovim tekstom promeniti svet ili da ću reći nešto što većina ljudi već ne zna ili nije pročitala u prethodnih nekoliko dana, ali bilo bi mi drago ukoliko bi se makar jedna osoba zamislila i shvatila da ne treba da omalovažava i ismeva bol i patnju drugih, jer svako od nas zaslužuje da ispriča svoju priču i dobije pomoć kada mu je potrebna ili kada odluči da je zatraži.

Vreme je da shvatimo da mi nismo ti koji mogu da odlučuju u ime drugih ili koji mogu da kritikuju postupke drugih. Dovoljno je da se ne rugamo, ne omalovažavamo, ne osuđujemo, ne ismevamo, ne vređamo, ne ponižavamo i ne potcenjujemo. Potrudimo se da budemo ta ruka za koju se neko hvata kako bi izašao iz svog mraka.

Autor: Milica Barać

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *