KO SE ČUVA I BOG GA ČUVA – ČEKAONICA

,,Dete ugasi tu klimu,pobiće nas hladnoća i ta promaja,uvek vam prozor pokvaren!“
Dragi moji,tako mene prenu iz pobeglih misli jedna bakica,inače sam u čekaonici jednog doma zdravlja u Kragujevcu. Napolju je celih 37 stepeni,a možda i više,ali ta promaja i ta klima što bije u glavu su ipak smrtonosne za ljude u 70-im i 80-im,a ako ima i ko stariji. Brojim pločice,onda prelazim pogledom po rešetkama na prozorima,bar sedim dok čekam.

Divno cveće u velikim saksijama,meni to priznaću ne uspeva baš i naravno pored na stočiću knjiga utisaka. Smeškam se na pomisao kako li su ih pojedini pohvalili zbog neljubaznosti. Doktorka kao da operiše unutra,sporo ide,da nisam intervenisala čekala bih uzalud. Vrlo često mi zagube knjižicu ili karton. Ljudi izlaze sa osmehom,dobijena doza lekova koje inače piju ,,punu šaku“.
Jedna bakica pita drugu zašto je došla pa druga odgovara da je došla ,,onako“ da proveri da li je sve u redu.
Omladina tek poneko,naravno jer nemamo vremena da vidimo da li je sve u redu kao bakica. Razmišljam,možda je bakica u pravu,da li bi trebalo paziti na sebe? Ljudi nemaju vremena za kod lekara,jedino kada je baš hitno.

Možda su stariji u pravu,možda bi trebalo češće da proveravamo sebe,a možda da ne obraćamo pažnju i ne mislimo o bolestima i bolovima. Najbolje je da osluškujemo sebe,kada nas nešto zaboli,zašto je tako? Kada nas bole pojedini delovi naš mozak signalizira da obratimo pažnju na ravnotežu između duše i tela. Potisli smo nešto i tako telo pravi bunt.

,,Jesi li ti iz Maršića (deo Kragujevca)?“ opet me prenu glas dekice oko 75-80 godina.

,,Nisam“,odgovaram sa osmehom. Nastaje epohalno objašnjenje da u Maršiću ima Đurđevića kao što se ja prezivam. Dekica širi priču o detinjstvu,ratovima,legiji stranaca i špijunaži. Čovek je bivši ratni špijun. Klimam glavom,slušam,devojka preko puta mene obrće očima. Meni ne smeta dekica kao njoj. Postavljam mu pitanja,a on opisuje čitav život. Ljudi me gledaju začuđeno,ne veruju da slušam dekicu. Zanima me o čemu priča,volim da slušam ljude ali tako da ih zaista čujem. Proziva me doktorka, Ulazim,završavam,izlazim…Dekica me pozdravlja i želi sreću skinuvši šešir. Odpozdravljam i ja njemu. Ko zna,možda je ovo srce bilo otvoreno jer nema kome kući da se otvori,i ko zna šta donosi sutra.

Svima nama je sutra kao dar.

Dragi moji,svako jutro se zahvalite Bogu na danu koji vas je probudio,jednom ga nećemo dočekati.
Živite i uživajte,ugađajte sebi i bližnjima,jer ko se čuva,Bog ga čuva.

S’ ljubavlju vaša
Sanja Radojković Đurđević

Autor: Sanja Radojković Đurđević