Kako se bore osobe sa invaliditetom? Povodom međunarodnog dana osoba sa invaliditetom koji je bio trećeg decembra. Saznaćemo nešto više o tome kako se osobe sa invaliditetom bore, i na koje prepreke nailaze. Kako te prepreke prevazilaze? Na tom putu ima dosta prepreka i borbe, koje nisu nimalo jednostavne da se premoste.
Kako se bore osobe sa invaliditetom?
Borba počinje od onoga trenutka kada saznamo da imamo neku vrstu invaliditeta, ili da je naše dete osoba sa invaliditetom. Ne znamo šta dalje, kako sada? Šta treba da radimo, a da nepogrešimo. Potrebna je adekvatna terapija, rehabilitacija… Tu su takođe hiruške intervencije, posoperativni oporavak sve to iziskuje mnogo vremena.
Potrebno je puno strpljenja, truda, rada. Pre svega, kada ste osoba sa invaliditetom u Srbiji nije nimalo lako i jednostavno. Nailazi se na razne probleme. Jedan problem rešite, pojavi se drugi jednom rečju „borba sa vetrenjačama“. Jedna velika borba je nepristupačnost, arhitektonske barijere. Tom problemu nikad kraja. U Srbiji ništa nije prilagođeno. Zbog toga osobe sa motornim invaliditetom slabo izlaze napolje. Ne mogu da se kreću pomoću kolica onako kako bi trebalo.
Što se tiče osoba sa senzornim invaliditetom nema taktilnih traka, zvučnih semafora. Zbog toga moraju imati personalnog asistenta. Takođe, prevoz nije prilagođen, korisnici kolica ne mogu da uđu u autobus, trolu, tramvaj, zbog toga što vozač neće da spusti rampu. Onda osobe sa invaliditetom podnose gomilu prijava.
Kako se bore osobe sa invaliditetom?
Samim tim je ograničena sloboda kretanja. Državne ustanove nisu pristupačne, nemaju rampu, liftove… Bez obzira na prepreke osobe sa invaliditetom uvek nađu rešenje, način… Ima dosta osoba sa invaliditetom koje nisu samostalne, osnažene, socijalizovane… Jedan od najčešćih razloga je što su iz male sredine, svi će me gledati kada izađem na ulicu. Ima stida, srama bez obzira što je 21. vek.
Državne institucije koje bi trebale da pruže podršku, tu najčešće nailazimo na otpor, nerazumevanje zdrastvenih radnika. Oni su ti koji bi trebalo da pruže podršku da imaju razumevanja. Izostaje sistemska podrška koja je više nego potrebna. Osoba sa invaliditetom kao i roditelji su prepušteni sami sebi. Roditelji pre svega nemaju kome da se obrate. Snalaze se sami. Mnogi roditelji otvaraju udruženja, dosta istražuju, čitaju… Komuniciraju sa drugim roditeljima, savete daju jedni drugima.
Polazak u obdanište, predškolsku ustanovu ili osnovnu školu može takođe biti stresno. Nekoj deci u zavisnosti od invaliditeta je potreban lični pratilac, koji je sa detetom tokom nastave u školi. Neke škole ne žele učeniku da prilagode da učionica bude u prizemlju. Zbog tog jednog problema koji je rešiv, a ustvari je nerešiv. Roditelji moraju da upišu dete u drugu školu gde će biti pristupaćnije. Ne prihvatanje od strane vršnjaka. I sa tako rešivim problemima sledi duga borba.
U srednjoj školi može biti lakše, jednostavnije. Sve suprotno od osnovne škole. Potrebno je dosta rada sa detetom, da bi kasnije izrastao/la u samostalnu odraslu osobu, osnaženu, borbenu bez obzira na prepreke i probleme sa kojima se susreće. Da se roditelji ne pitaju šta će biti sa njim/njom kada mene ne bude bilo. To je jedno od najčešćih pitanja koje roditelji postavljaju, a nažalost niko im ne daje odgovor kakav očekuju. Sami nalaze rešenja.
Kada se osobe sa invaliditetom počinju da se zaljubljuju, da traže partnera. Tu takođe može biti ozbiljnih problema. To su najčešće problemi poput neprihvatanja, momci gledaju devojku kroz prizmu invaliditeta, neprihvatanje od strane njegove porodice.
Mogu se čuti komentari „Nemoj da mi se žališ kada nešto ne bude mogla da uradi.“ Nažalost te devojke/žene mogu trpeti zlostavljanje, nasilje, iskorišćavanje… Momci često misle neće ona raskinuti sa mnom, neće naći drugog, nijedan je drugi neće hteti sem mene. Takođe i osobe sa invaliditetom umeju da uzvrate ljubav. Te žene samo žele da budu voljene.
Kako se bore osobe sa invaliditetom?
Veliki je problem zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Poslodavci se pre odlučuju da državi plaćaju penale, nego da zaposle osobu sa invaliditetom. Jednostavno ne znaju kako da prilagode radno mesto osobi sa invaliditetom. Samo je potrebno da osluškuju potrebe osobe. Nekim osobama su potrebna minimalna prilagođavanja.
Osobe sa invaliditetom tokom čitavog života se bore i prevazilaze prepreke i nemoguće. Večita borba! Negujmo različitosti! Svi imamo jednake šanse! Obratimo pažnju na druge, pružimo ruku. Naše malo je nekome mnogo.
Autor: Lena Marković
