Kako Posle Razvoda?

Ja sam romantična duša koja veruje u ljubav za ceo život. U ljubav, koju prate poštovanje, prijateljstvo i međusobna podrška. Tog dana, kada sam stala pred matičara, moje “Da!” bilo je vojnički jasno, čvrsto i odlučno. Želela sam da godine koje dolaze provedem pored muškarca koga sam izabrala.

On nije rekao “Da”…šeretski je slegao ramenima i izgovorio “Naravno!” kao da mu se dosađuje tim pitanjem,  kao da je brak nešto što se podrazumeva. Svatovi su se nasmejali, brak je zaključen i mogli smo da počnemo sa slavljem.

Mene je nešto bocnulo. Ruka mi je zadrhtala dok sam se prvi put potpisivala njegovim prezimenom, dok se rađala ta nova ja, gospođa Perić. Pomislila sam kako je to loš znak, a onda rešila da se radujem. Udajem se! Volimo se! Sreća može da počne.

Neke Ljubavi Umiru Prerano

U narednim godinama prošli smo mnogo toga – stekli smo svoj dom, tri puta sam postala majka, imali smo psa, dve mačke, kućicu sa dvorištem, i ljuljašku. Mogli smo da budemo srećni. Trebalo je. Nismo. Svaka stavka na mojim spiskovima želja bila je ispunjena a ja sam noću spavala sama gušeći se u suzama.

Premotavam film do dana kada sam shvatila da sam prestala da volim.  Sebe. Pogledala sam se u ogledalo i nisam se prepoznala. Sav sjaj iz mojih očiju je nestao, pretvorila sam se u kost i kožu, podočnjaci ispod očiju više nisu mogli da se sakriju šminkom. Nisam se smejala.

Iskrena da budem, nisam mogla da se setim kad sam se poslednji put nasmejala od srca.  Bilo je vreme da odem. Morala sam da odem, da spašavam svoj i živote svoje dece. Da se oslobodim grča koji nije popuštao, da udahnem punim plućima, da prestanem da se pretvaram.

A Šta Kada Nemaš Podršku?

– Kako ti  misliš da odeš sa troje dece?

– Nisi normalna, ne pije, ne vara te, znaš li ti kakvih sve ima…

– Rasturaš porodicu, kajaćeš se!

– Ćuti, trpi, žensko si…

– Niko neće raspuštenicu sa troje dece, ko će da te oženi?

– Slušaj, mi smo drugari ali on je moj kum…

Ređala su se pitanja i komentari…Okrenuli su mi leđa. Svi ili gotovo svi. Porodica me je savetovala da čuvam brak, da ne pravim galamu, da se ne brukam. Socijalna radnica opominjala da je deci najbolje uz oba roditelja, kakvi god da su. Mnogi dojučerašnji prijatelji su zaboravili da postojim.

Ja sam se pakovala. “Nosi sve, uzmi šta god ti treba.”  Rekao je velikodušno prvog dana. “A ko je beše to kupio, tvoji ili moji?” upitao je sledećeg. I krenuli smo da delimo.

Tvoja ćebad i moji jorgani. Moje knjige, tvoji diskovi. Čija je veš mašina koju smo dobili na poklon?

Deca su ponela sve što su želela a ja…ja sam spakovala dvanaest godina u dve putne torbe. I tri kutije sa knjigama. Ništa mi više nije trebalo, ništa nisam želela sem slobode. Još uvek je bila daleko.

Niko nije mogao da me pokoleba. Otišla sam bez sigurnog posla, sa pozajmicom za prvu kiriju i novcem za taksi. Moj jedini plan je bio da pobegnem glavom bez obzira i da se ne okrećem.  Taj jedan korak preko praga… on je zahtevao hrabrosti kao malo šta u životu.  Napravila sam ga.

Nespretna Kao Kad Dete Prohodava

Nisam znala kako ću dalje. Danima sam po odlasku svakog jutra kuvala po dve kafe. Iz navike. Satima sam pokušavala da se setim koja su to jela koja ja volim. Preko dest godina sam spremala njegove omiljene ručkove, pite i kolače.

Počela sam da radim. Niko me nije pitao koliko novca imam. Nisam pitala smem li da odem kod frizera. Obukla sam kratku suknju I našminkala se. Raspuštenica, zujalo mi je u ušima…

Plakala sam, neću da lažem. Ne umem ja sama, ponavljala sam. Bilo je dana kada sam kopala po svojim ranama, i plakala gledajući sebe u venčanici. Kada bi mi kroz glavu prošlo ono – Možda sam pogrešila, nije on tako loš…

Postoje žene kojima su deca dovoljna ali ja nisam među njima. Bio mi je potreban muškarac.  Očajnički sam vapila za nečijim telom pored sebe, za zagrljajem, trebalo mi je da me neko voli. Neko da mi poželi laku noć.

Samoizlečenje – Šta je To?

Prvog vikenda koji je provodio sam sa decom, otputovala sam. Prvi put sama. Pila sam kafu natenane. Spavala do podne. Pročitala knjigu. Dozvolila sebi da se izgubim u prestonici, i da, s telefonom u jednoj a mapom u drugoj ruci, izigravam turistu.

Odjednom sam imala dva dana bez planova, bez obaveza i stresa. Napunila sam kadu skoro do vrha i dremala u njoj dok se voda nije ohladila. Probudila sam se nasmejana. Prijalo je.

Provešću ostatak života sama. Možda. Možda ne. Nadam se da ću opet biti deo nekog “Mi” ali ne žurim. Volim se. I dišem slobodno. Dobro je…

Autor: Gordana D. Perić

 

OSTAVI ODGOVOR

Upišite svoj komentar!
Please enter your name here

Najnovije objave

Podeli članak:

spot_imgspot_img

Najnovije objave

Možda će ti se dopasti
Sličan sadržaj

Da li znate razliku između pravog i lažnog samopouzdanja?

Da li znate razliku između pravog i lažnog samopouzdanja?...

Kako postati najbolji prijatelj sebi

Kako postati najbolji prijatelj sebi. U moru dnevnih obaveza...

„Trudim se da pamtim ono što je plemenito“ – Ana Atanasković

"Trudim se da pamtim ono što je plemenito" -...

Moskva domaćin BRICS+ modnog samita

Moskva domaćin BRICS+ modnog samita. Nova prilika za globalnu...