Kada odu oni koje voliš, tužan si. I patiš. I žališ. Žališ za vremenom koje vam više nije dato i žališ jer se nisi dao više u vremenu kad si mogao. A možda si i ljut, na život što je prolazan i na sebe što to ne shvataš.
Kada odu oni koje voliš, plačeš. Ooo, ni pomislio ne bi koliko suza u tebi ima. Ovih sada i onih što pre nisi pustio. A to te leči, oslobađa dušu i pravi prostor za nove osmehe. Iako su nas naučili da je plakanje loše, da je odraz slabosti, možda samo nisu znali da je najjači onaj koji se sastavlja iznova.
Kada odu oni koje voliš, prihvatiš. Prihvatiš da više nije isto, da više neće biti isto, da ti više nisi isti i da sve baš tako treba da bude. A šta drugo možeš? Šta god uradio, neće se vratiti, ni oni, ni stari ti.
Kada odu oni koje voliš, zahvalan si. Zahvalan si zbog trenutaka koje ste imali, zbog uspomena koje pamtiš i zbog ljubavi koju i sada osećaš. Zahvalan si što si kroz tugu naučio nešto o sebi i što ćeš sada „pametnije“ koristiti dane koji dolaze.
Kada odu oni koje voliš, smeješ se. Nisi mislio da ćeš moći ponovo. A možeš, dok prebiraš po glavi sva ona divna sećanja i zahvalno se smešiš što si imao sa kim da ih doživiš.
Kada odu oni koje voliš, moraš da se umiriš, da se prigrliš i da pustiš dušu da se isceli. Korak po korak, dan po dan, suza po suza, osmeh po osmeh. I pusti krivicu za sve što si uradio i sve što nisi stigao, ona ti sada ne treba. Jer, oni su ti u miru već sve oprostili, pa oprosti i ti.
Autor: Ana Milovanović
