Kada bih mogao da budem bilo ko… ko bih bio? Početne su reči Liptonove knjige „Biologija verovanja“. On navodi da je želeo da bude bilo ko drugi. I pored dobre karijere, privatni život mu je bio u rasulu.
Znate ono, da su depresivni ljudi uvek nasmejani u društvu? Pa onda mislimo, ma kakva depresija, ne budi razmažen. Ne shvatajući da takvima treba biti podrška. Oni traže svetlo, tumarajući po mraku sopstvenog nezadovoljstva.
Moguće je da čovek nema materijalne stvari i da je sam, ali da je ipak srećan. Isto tako, postoje i oni, naočigled ostvareni, koji „imaju sve“, ali nisu srećni. Zašto? Možda zato što sve to i nije bila njihova želja. Već su samo hteli da ispune očekivanja okoline.
Te tako, imamo dosta onih koji idu na poslove koje ne vole. Otaljaju na poslu šta treba, pa dođu kući, koja im odavno nije dom. A nije, jer su se zarobili sa nekim, koga više ne poznaju…
Retko će vam oni pokazati svoju nemoć. Naučeni su da glume, da je sve u redu.
Najlakše je reći kako nam je takva sudbina i učauriti se. Najbrži je to put do neke bolesti. Iako lažeš sebe, telo ne možeš slagati. Te, ako previše emocija progutaš i potisneš, telo to pamti i vraća ti na naplatu.
Kada bih mogao da budem bilo ko…ko bih bio?
Ne možemo se menjati za drugi identitet. Ali možemo menjati sebe u tom postojećem. Kada prestanemo da krivimo druge. I kada oprostimo roditeljima, jer su nas „pogrešno“ vaspitali. Kada shvatimo da ne možemo promeniti ono što je prošlo, ali da možemo sebe u onome što dolazi.
Kada razumemo da smo sami odgovorni za svoj život, preuzimamo kormilo. Jer dokle god krivimo druge, mislićemo kako smo nemoćni. Nismo nemoćni! Samo smo prepustili drugima da odlučuju za nas. To je odlika deteta, pa hajde da odrastemo!
Sa sobom je najteže raditi, ali se najviše isplati. Ako nam se ne sviđa ovo naše pakovanje, možemo da menjamo. Ali ne svoj život za život nekog drugog, već sebe. Sve dok ne shvatimo da „ ja želim da budem ja“.
Autor: Ana Milovanović
