Dok kapljica vode klizi po staklu prozora, u njoj buja život. Golim okom nevidljivi atomi spajaju se kako bi stvorili nešto novo, ali njihov put nije ucrtan. Jedino što im je poznato je krajnji ishod dva vodonika moraju da uhvate kiseonik pod ruku kako bi nastala voda. Sudaraju se sa strancima, vrte u krug, prosto ne znaju gde biju pa ipak na kraju kreiraju idealnu vezu. Za njih nisu postojali putokazi niti posebne instrukcije već samo pokušaji.
Pa i ta kap u koju gledaš se stalno menjala nekada je bila pahulja, potom bi se stopila sa zemljom i postala deo nje. Kada bi sunce okupalo tlo pretvarala se u paru da bi sada ponovo klizala po tvom staklu noseći u sebi haos. Upravo iz njega crpela je energiju da bi se ponovo izmenila i nastavila svoje putovanje. Ona je jedna, sitna i osetljiva pa ipak neumorno menja i sebe i svet.
Zato razmisli svaki put kada pada kiša ili sneg šta sve postigne nešto što može biti uništno samo jednim dahom. Imaš li zaista prava da kažeš: „ Ja ne mogu“? Možeš li dozvoliti da jedna kap bude uspešnija od tebe? Ti sa svojim idejima i mogućnostima stojiš u mestu, a ona neumorno napreduje.
Čak iako se ceo svet oko tebe uruši ne smatraj to porazom već nekom vrstom prolećnog čišćenja. Kao što povremeno bacaš ili poklanjaš stare stvari iz ormara, tako se i u životu oslobađaš nekih navika, ljudi ili poslova da bi stvorio mesto za nešto novo. Gubiš samo kada stojiš u mestu, dok je svaki korak koji napraviš pobeda.
Naučnici tek sada kreiraju robota koji može da se smeje poput čoveka pa ipak njegove mogućnosti su ograničene na prikazivanje samo par emocija. Ti sa druge strane u toku dana prolaziš kroz različita emotivna stanja sa lakoćom. Dok je hod jednog robota još uvek pomalo ukočen, ti ni ne razmišljaš o tome već činiš.
Gomila komplikovanih procesa se svakodnevno odvija u tebi a da ti to ni ne osetiš. Delovi tebe stalno čine čuda zato možeš sve što želiš. Klizi poput kapljice tempom koji ti odgovara, čak iako napraviš samo jedan korak dnevno stići ćeš do cilja.
Autor: Ljubica Majstorović
