Kad izlaza nema, izlaz budi ti Kad izlaza nema, izlaz budi ti
Jutros sam imala neobičan susret. Jedna malena senica me naučila važnu lekciju. Uletela je kroz mali otvor u zatvorenu prostoriju i kako nije mogla... Kad izlaza nema, izlaz budi ti

Jutros sam imala neobičan susret. Jedna malena senica me naučila važnu lekciju. Uletela je kroz mali otvor u zatvorenu prostoriju i kako nije mogla da nađe izlaz, lupala je u prozore u pokušaju da izađe. Taman kad sam stigla da joj otvorim, ona se zakucala u prozor i pala mi pred noge. Uzela sam je nežno, vidim živa je, ali ne mrda. Donela sam vodu i malo je poprskala, spustila i mazila onako ošamućenu, u nadi da će se povratiti. I uspelo mi je, ona je polako došla sebi i počela da mrda kljunićem i nogicama. A onda je uzletela, još malo me gledala sa jedne grede i najzad nastavila svojim putem. Spasila sam je.

Ili sam spasila sebe? Jer baš se često i osećam kao ona. U proteklom periodu je bilo toliko zatvorenih vrata, blokada i bezizlaza, ali sam ipak prolazila. Nekad ošamućeno, nekada ukočeno, ali mi se snaga iznova obnavljala nakon kratkih pauza. Nakon isprocesuiranih emocija, nakon prihvatanja da ne možeš konstantno da se osvrćeš nazad ako želiš da stigneš daleko.  Da li je ptičica bila ugrožena? Itekako. Možda ne bi ni preživela, možda je ne bismo ni videli, jer tu slabo ulazimo, a možda bi je i mačka ščepala da nisam bila uz nju. Ali nije, trebalo je da nastavi dalje. Trebalo je da uspe da se izbori, usput mene nauči da izlaz uvek postoji. Da sam izlaz možda baš ja, kada se ne opirem promenama, koje me šibaju. I da si izlaz baš ti, ako preuzmeš odgovornost za svoj život. I da nada postoji, ako u nju verujemo. Ako verujemo u nečiju ispruženu ruku koja će nas podići, pridržati i štititi.

Nije meni spektakularno to što sam spasila ptičicu, dešavalo mi se to mnogo puta, i ne samo pticu, spasem sve što mogu. Više me oduševljava to što iz svega možemo da učimo ako želimo. Sve je na neki način povezano, isprepletano i nismo izolovani. Što smo više spremni da učimo, to nam život više daje prilika za isto. Što smo više otvoreni, to nam informacije lakše dolaze, na najrazličitije načine, a lakše ih i razumemo. Jeste li i vi kao ova senica? Nastavite li dalje kada padnete? Nastavite svakako, samo je pitanje da li tada menjate pravac obuzeti strahom? Ili hrabro nastavljate ka svom cilju, spremni na to da će prepreka biti, da možda neće biti lako i da možda neće ići glatko. Sve to ne znači da vam pravac nije dobar, već vas sve to samo sprema za potpuni doživljaj ushićenosti, ponosa i zadovoljstva sobom kada konačno stignete na svoju destinaciju.

Autor: Ana Milovanović

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *