Imala sam tu „čast“ da nekoliko puta u životu testiram izreku: „Ono što te ne ubije, to te ojača.“ Rezultati testiranja još uvek nisu objavljeni. Razlog broj jedan: radovi su i dalje u toku. Razlog broj dva: ne znam šta da navedem kao zaključak.
Da me je ubilo, u bukvalnom smislu-nije. Dišem, srce još kuca.
Da me je ojačalo – tu tek ne znam šta da kažem. Nekad mislim da jeste. Nekad se zapitam kakva bih bila danas da nije bilo nekih događaja. Nekad mislim da sam još ranjivija. I dokle god budem imala ovoliko nedoumica rezultati testa će biti neobjavljeni.
Na mojim vratima stajaće:
-Testiranje u toku.
Možda i zauvek.
U nekim trenucima volela sam da se pitam: – Što mi život nije med i mleko?
Konkretan odgovor nisam dobila, ali dobila sam nekoliko spoznaja. Prva je svakako samoća. Isprva sam je prezirala. Smatrala sam je teškom kaznom. Osećala sam se kao zatočenik sopstvene nesreće. I sa svakim onim „što me ne ubije“ dolazilo je po malo samoće.
Razumela sam da je za ljude nesreća poput kakve zarazne bolesti. Plaše se da ćeš im je preneti i zato izbegavaju tvoje prisustvo.
Mi ljudi smo hedonisti. Volimo da budemo tamo gde je veselje, gde su lake priče i miris mora u vazduhu. Hoćemo da odlomimo komadić sreće za sebe, kao kockicu čokolade, takve jedne letnje večeri.
Želimo da radost pređe na nas i nemamo problem da je delimo.
A tugu – ako baš moramo.
Nažalost, jer SVE JE LAKŠE KAD SE DELI, a mi uglavnom koristimo parolu da se SVE OSIM TUGE DELI.
Sve više sam to shvatala kako sam imala sve manje meda i mleka u životu.
I sve više samoće, odnosno sebe. Nisam je volela jer je tada nisam dobro poznavala, kao ni sebe.
Sad mogu da izjavim da samoća kazna nije. Da je put ka spoznaji sebe – jeste.
Da je taj put dug i ispunjen preprekama – svakako.
Sve što je brzo – to je i kuso. A ono što dugo i marljivo stičemo, pet puta padnemo, a ustanemo šesti – to traje.
Ali taj osećaj kad stignemo do cilja, pokidane obuće i odeće, sa žuljevima po rukama i nogama, ožiljcima po telu i duši – to je ono što se pamti.
To je ono što zaslužuje aplauz.
Ne čekaj ga od drugih. Ti si tvoja najvernija publika. Budi onaj jedini gledalac što tapše i kad briljiraš, ali i kad zaboraviš tekst, kad se zbuniš, kad zapneš.
Sve je to za ljude.
Zato ću danas dopisati sebi jedan plus na stranu „to te ojača“.
I neću žaliti za prosutim mlekom i medom, već ću kad se spusti zavesa aplaudirati sama sebi.
Nekoliko puta se pokloniti.
I biti na tih nekoliko sekundi zvezda.
Zvezda svog života.
Autor: Sara Novković Tepšić
