Jesmo li svesni svojih želja? Želja je i ono što ne izgovoriš. Želja je i ono čemu se potajno nadaš. I ono za čim nesvesno tragaš, ali i ono od čega strepiš i bežiš.
Kada pričamo, onako u prazno, misleći da nije važno, to su isto neke „želje“. Pazi šta želiš, možda ti se i ostvari, naziv je jedne poučne knjige. Pazi šta izgovaraš, neko te uvek čuje, poruka je za „blebetanje u prazno“.
„Kako li se ne plaši svojih reči“, pitala se nekad moja baka, no tad je nisam razumela. Danas mi je potpuno jasno šta znači „plašiti se svojih reči“. Nije stvar u strahu, već u tome čujemo li sebe.
Jesmo li svesni svojih želja?
Ima ona priča, kada je anđeo čuvar zapisivao šta čovek mrzovoljno izgovara, čudeći se njegovim „željama“. Jer nisu želje samo ono lepo o čemu mislimo, već i sve ono na šta se previše fokusiramo.
Jesmo li svesni svojih želja? I šta ćemo sa svim onim što smo samo mislili da nam treba? I svim onim što smo dobili, a da nismo ni tražili naglas? Je li to neko zaželeo umesto nas?
Mnogo smo mi više od pukih želja. Ali, lepo je nadati se, te gledati kako nam se nešto ostvaruje. Dok nas neke želje ipak neće, jer dobijamo samo ono što je odgovarajuće za nas u datom trenutku, a ne ono što mi mislimo da je pravedno.
Autor: Ana Milovanović
