Jesmo li opremljeni za magiju?
– Znaš li čime se on bavi?
– Ne znam. Čime?
– On pravi opremu za mađioničare.
– Opremu za mađioničare? Stvarno? To neko pravi?
Jesmo li opremljeni za magiju?
Odreagovah oduševljeno i pomalo u šoku, jer za to zanimanje nisam čula. Mogao bi jedan čarobni štapić za mene, pomislih.
U priči doznah da na njegovu slavu dolaze mađioničari. Pa se tu izvode i neki novi trikovi, do sada neviđeni. Wow!
Jesmo li opremljeni za magiju?
Uvek me zanimalo kako ta njihova „magija“ funkcioniše? Naleteh neki dan i na knjigu „Kako postati mađioničar“. Pisao ju je jedan mađioničar, knjiga je valjda za decu. Ili nije?
Hm. Ma, je l’ se to meni smeši neka magija? Samo bez iluzija, moliću.
Jesmo li opremljeni za magiju?
Ne naručih ja svoj čarobni štapić, ostade mi to samo u mislima. Ali me veseli i sama pomisao na mađioničare. Jer tu nekako možemo da „dozvolimo“ sebi da budemo lakoverni i da se radujemo trikovima. Ne analiziramo šta je urađeno i kako, već uživamo u trenutku.
Jesmo li opremljeni za magiju?
U realnosti, ovoj našoj racionalnoj, teže nam je da poverujemo u magiju. Tačnije, verovali smo dok smo bili deca. A onda je nastupio taj naš racio i to šta je realno, a šta ne. Postali smo sumnjičavci i magija se povukla, ne vidimo je.
Samo ako pogledamo prirodu i tok života, jasno je da je magija prisutna. Pitanje je samo jesmo li mi otvoreni za nju i koliko je primećujemo u svakodnevnom životu?
Jesmo li opremljeni za magiju?
Da li raznim strahovima i sumnjama odgurujemo magiju od sebe? Ili smo svesni kad nam se nešto posloži, reši samo od sebe, a delovalo je previše komplikovano i nerešivo.
Jedan čovek mi je rekao: „Za mene je Bog mađioničar“. I bezuslovna ljubav, dodala bih. A kada u to poverujemo, veća čarolija nam i ne treba.
Autor: Ana Milovanović
