Zakucala sam nedavno na jedna vrata, otvorila ih je divna, mlada žena. Dugo smo pričale i videla je u mojim očima želju za edukacijom i novim saznanjima. Pokrenula se priča koja i nije baš tekla glatko. Naravno, pošto sam osvestila da sam osoba koju ipak nebo voli, čim se toliko bavi mojim naglim životnim promenama očekivala sam možda u podsvesnom umu da će biti trnja na toj stazi. Bilo je i kopriva i trnja, prekida, životnih prekretnica, ali ta divna mlada žena uvek me je saslušala i dozvoljavala mi da se vratim sebi, i opet sam nastavljala. Gurala me je i verovala u mene, čak i kada sam ja digla ruke od sebe. Desio se preokret, opomena sa neba. Obnovljen mi je život i čim sam se oporavila nastavila sam edukaciju. Juče mi je javila da sam uspela i ponudila viši cilj zarad moje dobrobiti. Bila sam srećna. Ruka je potegla ka telefonu da pozove majku i oca. Spustila sam imenik i od užasa u sebi pustila krik. To je bio i lavež i urlik i vrisak. Krik bola koji mi je dušu razdirao. Preplakala sam dan. Kome da javim svoju sreću, oni ne borave na ovom svetu već nekoliko godina.
Oplakala sam svaki trn, svaku žaoku na putu koji sam preživela. To je u redu. U redu je biti tužan i izbistriti dušu. Podelila sam sreću sa svojom decom i sa još par ljudi koje volim i koji mi znače. Ja sam stara milion godina, moj život je tako šaren k’o najlepši ćilim. Na svetu postoje stare i mlade duše i sve na svetu je u polovini. Počevši od delova tela, ljudskih organa, ljudskih polova, zemljinih polulopti, tako su i duše u dualitetu. Za ovih milion godina dosta se mudrosti speklo, izatkalo brdo emocija i ispeglalo puno muka i briga. Ja ću da živim još milion godina, čeka me još puno neshvaćenih mudrosti, a vi krčite trnje, ali ostavite po neki da znate putanju kojom ste prošli. Ako na vašem putu sve ide glatko, nećete rasti, ne možete steći mudrost. Nikada vaša duša neće imati ovoliki staž. Ja vam želim da ostarite milion godina, da spoznate sebe i svet u kom živite. Srećno!
Autor: Sanja Radojković Đurđević
