„Ja nemam pravo da mislim bilo šta loše“, reče jedna žena drugoj, baš kad sam prolazila pored njih…
A ko to treba da nam odobri kako da mislimo?
Previše smo nekad opterećeni time šta se sme, a šta se nikako ne sme. Čuj, nemam pravo, a ko to onda ima pravo da misli umesto mene?
Sve što se tiče našeg bića, jedino smo mi ti koji polažemo pravo na njega i sve što se u njemu odvija. Uloga žrtve je u našem narodu dosta zastupljena, ali te žrtve uglavnom sami od sebe pravimo!
Ne može tebi niko da nametne kako ćeš da misliš, ako ti to sam ne odlučiš. Prema tome, nije da mi nemamo pravo da mislimo, nego nismo ni svesni da smo to pravo sami predali u ruke drugih.
Ja nemam pravo da mislim bilo šta loše…
Mnogo je razloga zašto to radimo. Neki iz neznanja, neki iz straha, a većina, zato što im je tako lakše. Jer kad skineš svaku odgovornost sa sebe i odlučiš da ti nemaš pravo, sve je jednostavnije, zar ne? Ma kako da ne!
Ja nemam pravo da mislim bilo šta loše… Reći će oni koji ne žele da gledaju svojim očima. Lakše im je da im se kaže kako treba da misle i mirni su. Kako svi drugi, tako i ja i rešen problem.
Pa tako, dok „knedla u grlu“ raste, mi idemo protiv sebe, radimo i što ne želimo, ali važno je da smo se uklopili u masu.
Nema srećnog života u laži! Niti je istina samo jedna, jer svako ima svoju verziju. Nema tu mnogo rasprave, svakome je svoja istina ispravna. Ali kad živimo u skladu sa svojom istinom, tada smo na putu sreće. Nije nam važno u šta veruje neko drugi, sve dok smo mi u skladu sa onim u šta verujemo mi.
Kada su nam iskustva različita i kada nas život drugačije usmerava, ne bi trebalo da se gordimo kako smo mi i naš život ispravniji. Jer ono što je ispravno za tebe, za mene ne mora biti!
Ali, bez obzira na sve, imamo pravo da mislimo bilo šta, kako dobro, tako i loše. Pobogu, nismo programirani! Bar se nadam da većina još nije.
Autor: Ana Milovanović
