JA NEMAM DRUGI DOM

Da li želite ponekada da se vratite kućnom roditeljskom pragu,tamo gde ste odrastali? Ja da, veoma često! Poželite sigurno da odete, odškrinete vrata, makar i soba bila prazna. Da osetite taj miris koji vam nedostaje. Zaželi ruka da dodirne te predmete iz detinjstva, da gledaju oči te slike sada već pohabane među koricama starog albuma. Ja isto tako želim da mogu da se sklupčam tamo na sred ognjišta davno ugasenog i da plačem. Plakali bi i vi i ja, dok dušu ne isplačemo. Provlačio bi nas miris sećanja u prošle dane, kroz hodnike gde je ostalo samo jedno uplašeno dete. Ja bih volela da se isplačem u roditeljskom domu, ali taj luksuz je meni uskraćen. Verovatno bi neki od nas još ostali, neki bi otišli svojim kućama, možda bih i ja to učinila. Postoji razlika izmedju ljudi koji to jesu ili nisu doživeli. Ta razlika je ona bolna, razarajuća. Znate, nemamo svi gde da odemo da se isplačemo, da izljubimo slike i šarene goblene, koje su nečije zlatne ruke vezle.

Nemamo svi tu srećno-nesrećnu okolnost da čujemo škljocanje brave na vratima rodnog doma. Zaista je teško da u ovo malo duše spakuješ jedno malo dete, jednu srednjoškolku i jednu odraslu osobu.Mislite li da nisam krčila grane po šumi tražeći mesto za plakanje, da se nisam skrivala po kupatilima, da ugušim krik. Jesam, sve sam činila. Nije lako živeti život u koferima. Nije tačno da je dom tamo gde sam ja, dom je moj tamo gde je moja duša ostala zamrznuta u vremenu i prostoru. Fali mi što nemam gde da se vratim, kome da se vratim, fali mi moja kolevka. Samo da smiri i zanjiše ovo malo dete, fali mi moj dom.

Autor: Sanja Radojković Đurđević