Dok sam radila jednom dragom dečaku Reiki tretman na daljinu zbog kašlja i prehlade koja ga je stigla kroz misli mi je prolazila misao o izražaju. Generalno pluća se vezuju za komunikaciju, slobodno disanje, strah ili sposobnost da se život diše punim plućima. Za kašalj se kao metafizički uzrok navodi: „Potreba da se izderemo na ceo svet. Potreba da nas čuju.“
Dečak koji je sad već iz razvedene porodice svakako ima potrebu da ga čuju. Da čuju kako se oseća. Da bude pitan. To zapravo ima svako živo biće. Čak iako je pitan možda se nije osećao dovoljno slobodnim da se izrazi. Kada odrastamo imamo neki određeni uzor ispred nas, pa na primer ako je otac neko ko zadržava emocije za sebe, vrlo je lako da i sin usvoji takav šablon ponašanja i da namesto da prosto kaže šta misli i oseća bilo u školi bilo kod kuće on to potisne i to isprazni na primer kroz bes, svađu sa drugarom ili… A ako ima svest o tome (kao što neka deca imaju) može se dogoditi da zadrži bes u sebi jer to nije primereno ponašanje. I onda, ako nismo israzili ništa od emocija negde se na fizičkom telu to mora manifestovati. Telo je samo poziv ka unutra da shvatimo gde zaista boli unutar bića. Šta nije postavljeno kako treba u našem životu na emotivnom, mentalnom i materijalnom mlanu i poziv da se to na jedan lep i temeljan način presloži.
Takođe mi je išla slika mene iz detinjstva i uopšte mnogih roditelja i dece, jedan šablon većine ljudi po kom se funkcioniše. Koliko puta su nas pitali, ili kolilo puta smo mi pitali decu (oni koji imaju decu a ovo čitaju) : Kako je danas bilo u školi? Verovatno je odgovor na ovo pitanje – mnogo puta. A koliko smo puta pitali, ili bili pitani – kako si se osećao/osećala zbog toga? Da li je dete dobilo jedinicu, bilo opomenuto, stajalo u ćošku, dobilo peticu ili neku pohvalu, uvredilo neko dete ili bilo uvređeno, nebitno je šta se dogodilo, nego je bitno da li smo pitali i bili pitani o osećaju vezanom za događaj? I ako jesmo pitali – šta smo i kako smo odgovorili na dobijeni odgovor? Ako je dete zbog petice reklo da se oseća ponosno da li smo to podržali ili smo mu objasnili da je poželjnije da se oseća srećno i radosno? Jer reč ponos ne nosi dobru vibraciju u sebi. Radostan da, srećan što je trud i vreme uloženo u učenje prepoznato, a opet da je misli i da je bolji od nekog ko ima slabije ocene. Ako je dete dobilo na primer manju ocenu a nije zaslužilo, ali zaista nije zaslužilo, šta smo tu odgovorili? Jesmo li kritikovali nastavnicu, učitelja pred detetom ili smo pretili nastavniku ili smo pokušali da to sagledamo na jedan drugi način? Na primer da dete na prvom mestu ne treba da se oseća loše ili tužno zbog ocene, jer to je samo ocena. Da može ljubazno da traži da odgovara ponovo. Možda nastavnik nije dovoljno svesno biće pa se u tom nekom slučaju samo dešava projekcija iz njegovog detinjstva kada je on nepravedno ocenjen i ono neisceljeno dete u njemu sa podsvesnog nivoa deluje ka nekom učeniku. Naravno, nije to opravdanje ali ne treba odmah ni suditi.
Ova tema je poduža i svašta nešto bi se tu moglo napisati, dobrano je razraditi. Ali eto ovom prilikom samo htedoh malo pokrenuti na razmišljanje, da možda ko nije počne malo da se zapitkuje, da pronalazi načine da sagleda stvari i iz drugog ugla koji je bolji za sve uključene.
Reiki je beskrajno divan način za to jer podiže iz podsvesti razne uzroke, traume, skrivene osećaje. Deca vole Reiki i rado ga primaju. Ali pre nego se krene u rad sa decom dobro je i da se radi sa roditeljima, a kasnije i roditelju mogu raditi sa decom. Nakon tretmana putem telefona smo ovaj mališan od sedam i po godina i ja malo porazgovarali. Rekao je: „Osećao sam kako je nešto prijatno strujalo kroz mene.“ U ovoj rečenici možete uvideti da deca lako osete Reiki na daljinu, ali se može uvideti i program većine koji svoje telo poistovećuju sa sobom. Mi definitivno nismo samo ovo telo, ali je to tema za neki drugi put.
I ono što svakako možemo da učinimo to je da ohrabrimo dete, iako mi možda nismo bili ohrabreni, da vodi dnevnik od malena. Danas se dogodilo to i to. Zbog toga sam se osećao tako i tako. I onda se sedne sa detetom i popriča, na dnevnom nivou ili se izdvoji dan u nedelji kada pričamo o osećanjima. Tako se i upoznajemo sa bićem koje donesosmo na svet a kroz njega ćemo upoznati i sebe. Svako ima svoje potrebe i svoj izražaj na Zemlji.
Takođe mi je misao tokom ovog tetmana bila: Koliko često grlimo dete koje je došlo kroz nas na ovaj svet, bilo da je to maleno ili malo veće dete, pa možda čak i odrasli čovek? Koliko često samo zagrlimo to drago bićence i dišemo u tom zagrljaju želeći mu od Boga svako dobro i ostvarenja koja su mu potrebna, osećajući zahvalnost što je izabralo nas da ga udomimo dok smo ovde, da mu pružimo ljubav i energiju da živi svoju neku priču odabranu, sudbinu?
Neka energija ljubavi ispuni sve naše odnose a pre svega sa najmlađima da se ne prepadnu od malena zbog sveta u kom obrelili su se
Šaljem jedan zagrljaj svima.
Svetlost svetu.
S ljubavlju,
S.
Autor: Sanja Dejanović
