Intervju: “Profesionalac sam” – Branka Bešević Gajić Intervju: “Profesionalac sam” – Branka Bešević Gajić
1.Kakav je bio tvoj put do uspeha? Debitovala sam  filmom “Lauš” koji kroz prizmu tragičnog trenutka rasvetljava najmračnije tajne naše bliske prošlosti i tragedije... Intervju: “Profesionalac sam” – Branka Bešević Gajić

1.Kakav je bio tvoj put do uspeha?

Debitovala sam  filmom “Lauš” koji kroz prizmu tragičnog trenutka rasvetljava najmračnije tajne naše bliske prošlosti i tragedije jednog zlog vremena. Od momenta kad sam predstavila svoju ideju nailazila sam na razne reakcije, na osude, zatvorena vrata, surevnjivosti.

Komentari su bili u rasponu od braniš dvostrukog ubicu, do dobronamernih saveta da se tom temom ne treba baviti. Međutim ja sam radila po sopstvenoj intuiciji i nijednog trenutka nisam odustajala od svojih umetničkih poriva, moguće da je to upravo ključ mog uspeha što nikada ne odustajem od svojih ideja. Moj fokus je umetnost, a ne propaganda.

Profesionalac sam i nikada ne bih pravila pristrasne jednostrane filmove koji će nekoga braniti, ne naprotiv moj stav je objektivan i jedino tako možete napraviti pošten film kada je u pitanju slučaj kojim sam se bavila. Imala sam veliku podršku producentske kuće FIKS FOKUS i  producenta Miroslava Bate Petrovića.

Nakon filma Lauš snimila sam diplomski master film Dom anđela, pod mentorstvom profesora Gorana Pekovića, na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Nakon odbranjenog rada na fakultetu film Dom anđela  nastavio je život na međunarodnim filmskim festivalima gde je osvojio prestižne nagrade.

Moj put do uspeha se temelji na konstantnom radu na sebi, upornosti, istrajnosti i talentu. Nakon završenih master studija, moja želja je bila da upišem doktorske umetničke studije kako bih usavršila svoje znanje i ostavila originalni doprinos kako profesiji tako i budućim generacijama koje žele da se bave filmskom umetnošću.

Kao reditelj na televiziji Studio B, režirala sam 120 epizoda živog jutarnjeg programa: Beograde, dobro jutro. Potpisujem režiju na igranom serijalu: U apartmanu sa Zoranom i Dejanom. Osmislila sam i dizajnirala studio za kompletnu sezonu 2017/2018 na televiziji. Potpisujem režiju na dugometražnom igrano-dokumentarnom filmu Vladika bez adrese (2019). Režirala sam koncert Zorane Pavić: Trideset naših (2018).  Potpisujem režiju na igranom filmu Milojev dar (2020). Režirala sam film Tumane (2020). Član sam Udruženja filmskih umetnika Srbije gde sam u statusu samostalnog umetnika.

2.Film „Lauš“ dobio je mnogo nagrada. Kako je film nastao? Odakle ideja? Zašto baš o Žarku Lauševiću?

Kada neko danas gleda te scene devedesetih, prekid predstave Sveti Sava i ultranacionalistički metež koji je pratio to izvođenje, sve te priče koje su bile aktuelne, rekao bi Bože, oprosti im jer ne znaju šta rade. Sećam se, bile  su to veoma čudne godine.

Moj stariji brat upisao je i završio Vojnu akademiju u Zagrebu, kao jedan od najboljih u svojoj generaciji, išao je koracima časnih, da postane branitelj otadžbine, vojnik, oficir, a morao je da izbegne, da se skriva. U našoj kući su se poštovale tradicionalne vrednosti, ugled je veoma važan, cenilo se ako neko nešto ume, ako je u nečemu dobar. Uvažavala se umetnost. Tako sam znala i za Žarka Lauševića, kao za priznatog umetnika, ozbiljnog glumca.

Od malena sam se divila Žarku i zbog njega kao sedmogodišnja devojčica otišla u dramski studio. Kasnije su se stvari tako odvijale da Žarko definitivno obeležava moj profesionalni put, upisala sam fakultet, kada je trebalo da se preda tema za diplomski master rad na Fakultetu dramskih umetnosti ipak sam želela da moj prvi film bude film o njemu i njegovom slučaju. Međutim uz savete eminentnih profesora sa FDU-a odlučila sam da Lauš ipak bude moj prvi profesionalni film, a za master rad predložim drugu temu.

Moj film o Žarku je priča zbog koje sam disala prethodnih godina. Njegova tragedija me je dirnula u srce i preživljavala sam je kao neko ko je odrastao u tom zlom vremenu koje je donelo dosta posledica i koje je uzrok mnogih nedaća koje su nas kao društvo zadesile.

Žarko nije želeo film o sebi, pokušao je da me ubedi da ne radim film o njemu, ali sam ipak ja njega ubedila da je ovaj film priča o jednom vremenu i da ga pre svega radim kao umetnik i da neće biti jednostrana priča niti hvalospev o njemu, već da je to poučan film i opomena svima nama. Kad mi nešto znači veoma sam uporna, posvećena i nadljudski napor ulažem.  Laušević je jedva smogao snagu i pistao da ispričam ne samo njegovu priču, već priču jednog zlog vremena.

3.U ovom trenutku vodićemo se time da skromnost nije vrlina i u skladu sa tim reci našim čitaocima koje si sve nagrade dobila, a bilo ih je mnogo?

Obišla sam mnoge festivale, moji filmovi su prikazani širom sveta. Film Lauš je obišao celu kuglu zemaljsku. Nakon velike premijere u Sava centru publika je imala priliku da film vidi u kompletnom regionu što me je veoma etabliralo u profesiji i kasnije značilo za dalju saradnju sa velikim imenima sa prostora bivše SFRJ u kojoj sam rođena i koju, i danas osećam kao svoju domovinu.

Zatim je usledio veoma bogat festivalski život na prestižnim festivalima u Americi, Australiji, Južnoj Africi, Japanu, Rusiji i Kini. LAUŠ je prikazan u Torontu, Njujorku, Sidneju, Brizbejnu, Adelaidi, Pertu, Vulagongu, Melburnu, Kanberi, Pekingu, Johanesburgu, u Moskvi gde je osvojio nagrade i priznanja za režiju i umetnički doprinos. U Čikagu na filmskom festivalu uvrstio kao najbolje filmsko ostvarenje.

S obzirom da bi mi trebalo nekoliko sati ako bih svaku nagradu napisala, navešću ovom prilikom par istaknutih nagrada: Prva nagrada BDENJE JAKOVA ORFELINA na 10. Filmskom festivalu „Bdenje Duše“ u Sremskim Karlovcima (2016). NAJŽENA XXI veka za 2016. u kategoriji Dramske i audiovizuelne umetnosti, iz oblasti filmske režije. Grand prix za scenario filma Dom anđela na festivalu međunarodnog filma (2017). Nagrada dr DEJAN KOSANOVIĆ za najbolji diplomski-master rad FDU (2017). Nagrada City Festa u Nišu na festivalu filma i muzike. (2019).

4.Na čemu zasnivaš svoj rad?

Moj rad se zasniva na slici doživljaja po uzoru na Andreja Tarkovskog. Film ne treba da prepričva literarne sadržaje jer to je posao literature. Andrej Tarkovski je rekao: „Literarni sadržaji su najčešće nametnuti filmu kao armaturno tkivo koje drži film (tj.pažnju gledalaca), a u suštini to je potpuno neprirodno i neprimereno filmu kao autohtonom i autonomnom mediju i umetničkom jeziku.“ To je zloupotreba filma zbog komercijalnih potreba. Takođe umetničko-istraživački rad je jedan od veoma bitnih elemenata kada je u pitanju metoda na kojoj zasnivam svoj rad jer treba sklopiti jednu celinu autentičnih činjenica i utemeljiti ih u vremenu, i u prostoru u kojem se radnja odvija. Materijalne greške su nedopustive i istraživački postupak je veoma bitan proces rada na filmu.

5.Ko je Branka privatno?

Na prvom mestu supruga i majka. Moj život je živi život. Slatkog ukusa, mirisa svežine. Protkan lepim trenucima ispunjenih sjajem sadašnjosti, ljubavi i ukrasima sreće. Živeti sa čovekom kojeg volite, u mestu koje volite i raditi posao koji volite to čini moj ceo svet.

6.Čiji savet, što se posla tiče, ti je najviše pomogao?

Profesionalne sugestije koje sledim i danas to su saveti mojih profesora sa FDU-a zahvaljujući njihovom briljantnom prenesenom znanju moj rad se i danas prepoznaje na prestižnim internacionalnim festivalima. Takođe i saveti Žarka Lauševića su mi pomogli veoma kako u profesiji tako i u životu.

7.Ko su tvoji uzori?

Veliki Andrej Tarkovski je moj uzor. Doživljaj uzvišenosti završava se vraćanjem od utiska prirode veličine ka moralnom dostojanstvu čoveka, koje je veće od svakog broja, ali veće i od snage u prirodi. Po njemu Bog je apsolutno uzvišen, kao beskonačno i nedostižno, probija se kroz svu delimičnu uzvišenost u prirodi i duhovnom životu. Metod Andreja Arsenjeviča Tarkovskog pre svega je u tajni, duhovnosti,  nedorečenosti i moralu kroz te elemente on gradi svoj jedinstveni metod koji kroz likove i kadrove implementira u svoja dela.

8.Koja je uloga Žarka Lauševića ostavila najjači utisak na tebe?

Uloga Petra u filmu Oficir sa ružom, reditelja Dejana Šoraka, bila je presudna da pitam roditelje šta ovaj čika što nosi uniformu kao moj brat Dragan, radi na televiziji jer sam ga prethodno gledala sa roditeljima u pozorištu. Roditelji su mislili da želim da budem vojno lice, bila sam uporna da ih ubedim da ne želim da budem vojno lice već sam želela da se bavim dramskom umetnošću koja je kasnije bila presudna da to bude i moj profesionalni izbor. Kroz istraživački rad sa etabliranim umetnicima otkrila sam svoj talenat, upisala sam i završila ono što volim.

9.Gde vidiš sebe za pet godina?

Volela bih da ostanem u svojoj zemlji jer velika je sreća kad ostvarite svoje snove i steknete umetnički kredibilitet i karijeru u svojoj zemlji. Drago mi je zbog toga jer se moj rad prepoznao po vascelom svetu, ali još draže mi je kad se vratim tamo gde je temelj moga uspeha, a to je upravo moja otadžbina. Ko zna možda nekada u budućnosti kao potomak Vuka Brankovića obradim temu o mojim korenima. Mislim da je dobra ideja koja zri polako u meni.

10.Koji su dalji planovi što se posla tiče?

S obzirom da je pandemija uzrokovana korona virusom stopirala premijeru i festivalske projekcije mog igranog filma Milojev dar trenutno smo u pregovorima na koji ćemo način i kada ćemo prikazati naš film jer smo sve odložili do daljeg. Što se tiče novih projekata takođe su zamrznuti i čekaju pogodne uslove za realizaciju. Trenutno mi je fokus na završnom doktorskom umetničkom projektu o kojem će se tek govoriti.

Intervju obavila: Lidija Gajić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *