Slađana Simić je spisateljica koja sa svega 22 godine iza sebe ima dve objavljene knjige „Deo duše“ i „Ako se ikad vratiš“. Trenutno studira srpski jezik. Dobitnica je nagrade literarnog festivala Felis. Za sebe kaže da voli rad sa decom, svoju zemlju, svoje korene i svoj jezik. Kao najveću podršku vidi svoju porodicu i prijatelje, jer veruje da bez njih ne bi bila ovo što jeste. Slađanu možete pronaći na instagramu pod nadimkom sneznapahuljica_
Kako si došla na ideju za pisanje knjiga?
Postalo je kliše kada pisci govore da su pisali odmalena, da su znali da će to jednog dana postati, ali znala sam i ja, samo sam vešto skrivala. Zapisivala sam svoje misli, svoje stihove i priče najpre na papiriće, zatim u razne rokovnike, blokčiće i skrivala ih od pogleda drugih. Dolazim iz male sredine, koja se nije toliko susretala sa pisanjem poezije, bar ne ovakve koju ja pišem, i prosto kao i svaka tinejdžerka trebalo mi je i snage i volje da sve to obelodanim.
Jedno veče sam smogla snage i par stihova poslala dugarici, bez napomene da su moji. Ona se oduševila i to mi je bio podstrek da otvorim profil na Instagramu, gde sam zapravo uvidela da se ljudima dopada moje pisanje i da nemam razloga da svoj talenat skrivam. Jednog dana sam sama sebi rekla: „Slađana, vreme je da ispuniš svoj san, koji sanjaš od detinjstva!“ Skupila sam sve svoje tekstove i pesme, izabrala najlepše i dala ljudima na dar u vidu prve knjige po imenu „Deo duše“.
Jesu li tvoje knjige autobiografske ili su svi tekstovi fikcija?
Knjige najvećim delom jesu autobiografskog karaktera, posebno druga, koja u sebi nosi autentične stranice iz mog dnevnika, ali tu su i tekstovi koji su samo plod mašte. Ljudi često poistovećuju život pisca sa njegovim delima, što mi je nekada smetalo. Sada, slobodno kažem ono što jeste deo mog života i ono što nije.
Književnik inspiraciju za pisanje može da nađe u skoro svemu što ga okružuje. Koji su osnovni motivi koji te inspirišu i koji se provlače u tvojim tekstovima?
Odmah na početku ću reći – kada vidim da neko govori: „Inspiracija je svuda oko nas….“, ja prestanem da čitam, jer uvek je za ljubavne priče inspiracija neka ljubav. Meni su inspiracija ljudi, gradovi, život i ljubav u vidu jednog čoveka, kao i društvene teme. U mojim knjigama možete naći elegije, koje odišu tugom, setom, bolom, koji iako neko nije osetio, kroz pesme shvatiće šta život znači i otići će i zagrliti voljene osobe. Kažu mi da dobro pišem rodoljubive pesme. Sa tim se nisam slagala, dok moje rodoljubive pesme nisu ostvarile odličan rezultat na konkursima. Volim da pišem o korenima, o Srbiji, o porodici, jer ona je ta koja ostaje i kada svi odu, ona je ta kojoj dolazimo i nasmejani i uplakani, ona nam je sve. Volim da kroz rime provučem i naše gradove, oni su mi večna inspiracija.
U svojim zbirkama pišeš i o položaju žena. Koliko je značajno pisati o ovoj temi danas?
U 21. veku, kada se priča o ravnopravnosti, čak i jezičkoj, dolazimo do neravnopravnosti na delu. Žene loše voze, za ženu je poezija, za ženu je neki ljubavni roman, ma šta žena zna, i da dalje ne navodim. Napisala sam pesmu „Ne daj (na) sebe“, gde zapravo opominjem žene da one ne treba da budu prvenstveno dobre drugima, dobre majke, ćerke, sestre, supruge, treba da budu prvenstveno dobre sebi. Govorim da ne treba da trpe nasilje, zbog tipične srpske rečenice: „Ćuti, šta će ljudi reći…“, ne treba da trpe zbog rođaka, dece, komšija, koji prvi okrenu leđa i zažmure, da se ne zameraju. Zapravo, kada ostanu same u svoja četiri zida ne treba da kunu što su žive, već da se zahvale i da budu srećne.
Koliko su žene pisci u drugačijem položaju od muškaraca pisaca?
Svedoci smo da kroz vreme, retko nađemo knjige spisateljica. Danas, mislim da se to dosta popravilo, te sam svakako srećna zbog toga, ali uvek može bolje. Na ovom polju ne bih govorila o prošlosti. Mislim da danas ima dosta spisateljica, ipak je tu presudno i obrazovanje, ne možemo to da poreknemo. Žene podržavaju žene, bar sam toliko za sada videla. Imam i dosta pisaca za prijatelje, ali žena više, međusobno se podržavamo, nema te neke sujete. Mislim da smo u podjednakom sosu, jer danas se, nažalost, velika pažnja pridaje drugim stvarima, a ne kulturi i knjigama.
Objaviti knjigu u današnje vreme nije nimalo lako, pogotovo ukoliko iza autora ne stoji izdavačka kuća. Kako to da si odlučila da knjige objaviš samostalno?
Slagala bih da je lako, jer nije. Ljudi ne vide pozadinu svega, vide samo gotov proizvod. Kada se biraju izdavačke kuće, iako si ti pisac, ti, možemo reći, vodiš igru, ali na kraju čekaš njihov sud i da budeš taj, neko izabran. Iskrena da budem, da se ne bavim jezikom i to našim i da nemam svoj tim, sačinjen od bliskih ljudi koji su bili zaduženi za određene stavke, ne znam kako bih uspela da se otpetljam iz te mreže izdavača. Shvatam, nisam jedina kojoj će neko objaviti knjigu, ali kad već mogu sve sama, zašto ne bih? Za samostalno objavljivanje je potreban dobar tim, dobra štamparija i naravno, ogromna ljubav i želja i uživaćete u plodovima rada. Odmah da se ogradim od komenatara da se radi o novcu, što često kažu za autore koji samostalno objave knjige, jer ne žele da plodove svog rade dele sa nekim, nije tačno. Pisanje nije profit, pisanje je ljubav.
Pretpostavljam da svaki pisac ima autore koji su uticali da njegov/njen književni razvoj i stil pisanja. Ko su tvoji najdraži autori?
Naravno, kao mala volela sam da čitam Ršumovića i napamet učila njegove pesmice, i ogromna mi je želja da ga jednom upoznam. Dobrica Erić je jedan od pisaca čiju knjigu imam potpisanu i čuvam je jedanaest godina, kao svoje najveće blago. Ljubav prema poeziji J. J. Zmaja, koju gajim je neopisiva, pogotovo ljubav prema zbirci „Đulići uveoci“. Slobodno mogu da kažem da sam se pišući elegije ugledala na tu zbirku, ali tu je i velika Desanka Maksimović. Što se tiče savremenih autora dopada mi se rad Tamare Simeonović, Denisa Vračarića, Katarine Isailović, Marijane Lučić i Amire Muratović, koja je, između ostalog, po mojoj preporuci izdala samostalno knjigu, ali tu su još mnogi…
Šta je to što bi volela da tvoji čitaoci izvuku kao poruku nakon čitanja tvojih knjiga?
Jednom prilikom rekla sam da ne treba da živimo u prošlosti, već sa njom, jer tek tada ćemo biti oporavljeni od iste, i to jeste jedna velika poruka obe knjige. Svi mi smo, bar jednom, pomislili da bi bilo strava da imamo gumicu i izbrišemo neki period, prva ja, priznajem, ali ne ide to tako, jer možda možemo neke brojeve, fotografije, stvari, ali ne i sećanja. Znate ono kad tri prijatelja idu trotoarom? Dva idu napred, a jedan iza. Ta tri prijatelja su prošlost, sadašnjost i budućnost. Sve dok prošlost i sadašnjost idu ruku pod ruku, budućnost ostaje negde iza. Posle obe knjige, shvatićete da život nije večan, da ponos i tvrdoglavost nisu bitniji od ljubavi i da mi svi grešimo, te moramo da naučimo da greške opraštamo. Knjige su za sve one koji su jednom voleli, pokušali da prebole, koji se kaju, koji su nekad tražili oprost ili će tek shvatiti da treba da ga potraže.
Do sada si objavila dve knjige. Planiraš li u skorije vreme neko novo književno delo ili će to ipak malo da pričeka?
Uh, čekaj da se malo odmorim. Uveliko radim na drugom izdanju prve knjige, dolazi potpuno izmenjenih korica i radila sam je odmah posle druge, te sam dosta energije potrošila, jer narodski rečeno – nisam stala, ali da. Planiram specijalno izdanje, za koje može da se kaže da je treća knjiga i nosi simboličan naziv. U planu mi je i roman, na kojem radim već dve godine, ali nekako ga uvek ostavim po strani, za njega treba dosta vremena. Sigurno neće ostati na ovome.
Intervju obavila: Milica Barać
