Dvadeset petogodišnja karijera interpretaroke Jasne Đokić je povod da razgovaramo sa njom. Dobitnica je mnogih nagrada i slovi za pevačicu kojs ima širok spektar muzičkog repertoara, pa se za sam početak nameće pitanje.
1.Zašto je Vaš odabir bila muzička Akademija?
Još kao devojčica u majčinom krilu u beogradskom gradskom prevozu, znala sam da pevušim i uveseljavam ostale putnike. Njihovi aplauzi još tada mene malu su me dovoljno ohrabrili da prepoznam put kojim danas hodim. Na vreme sam prepoznala svoju muzikalnost i darovitost , te sam se tokom odrastanja i stasavanja muzički usvršavala uz želju da budem profesor muzike, ne sluteći da će me kreativnost i velika energija jednog dana odvesti estradnoj muzičkoj sceni Jugoslavije, Srbije. Prvo sam završila nižu muzičku školu na odseku za klavir i solo pevanje u trajanju od šest godina, potom muzičku gimnaziju – odsek solo pevanje, a na Fakultetu muzičke umetnosti, na teoretskom smeru, stekla veliko znanje i zvanje profesora. Ja sam zaista sledila svoje snove i želje ranog detinjstva.
2.Prvo je bio pedagoški rad, pa tek onda odlazak u pevačke vode?
Rad u
Rad u prosveti sa decom mi je doneo značajno iskustvo u životu i karijeri. Radila sam u jagodinskoj Gimnaziji „Svetozar Marković“ , zatim u Osnovnoj školi „Rada Miljković“ , ućeći decu muzičkoj kulturi i vaspitanju. Bila sam mlada, ali ambiciozna. Vodila sam troglasni hor, sa kojim sam pobeđivala na susretima horskih grupa iz cele Jugoslavije. To su prve nagrade, prva mesta, specijalna priznanja. Svi tadašnji mediji su o tome pisali, a ja sam bila ponosan pedagog na svoje đake koji si ispunili moje kriterijume nakon višečasovnih priprema i vežbi.
3.Šta biste izdvojili iz svog pedagoškog rada?
Pored pomenutih istaknutih priznanja i bogatog iskustva u takmičenju eminentnih horova iz mnogih gradova, svakako bih izdvojila to što sam i dan danas u kontaktu sa svojim učenicima, sa kojima s vremena na vreme evociram uspomene na minulo školsko doba. Nedavno se putem društvenih mreža javio moj učenik koji me veoma prijatno iznenadio video zapisom sa starog VHS materijala, na kojem pobeđujemo i slavimo. Priznajem, na tren me je obuzela nostalgija.
4.Nijedan početak nije bio lak. Kakav je bio Vaš ?
Put do uspeha i zvezdica kojima težimo je veoma trnovit. Naravno da nije bilo lako, naravno da je bilo stresno, iz razloga jer sam bila veoma mlada i želela sam da mnogo napredujem. Ovo govorim, kada mislimo na početak bavljenja estradnom umetnošću. Bila je privilegija stati rame uz rame sa velikanima tadašnje muzičke scene, deliti euforiju na festivalima, ushićenje na događajima… Estradnom umetnošću sam se počela baviti onda kada sam uvidela da sam nakon višegodišnjeg rada u profesuri ispunila svoja očekivanja, želeći da još istražujem svoje sposobnosti i mogućnosti. Redovno sam dobijala prestižna priznanja i nagrade na festivalima starogradske i zabavne muzike, snimala albume za PGP RTS, održavala solističke koncerte…
5.Ko Vam je bio najveća podrška na samom početku?
Majka Ljubica. Moja duša, moja snaga, moja iskrena podrška. Čitav život je verovala u moju sestru i mene. Meni je pružila maksimalnost svoje podrške i razumevanje kada je u pitanju moj umetnički rad. Zahvaljujući mojoj majci i njenim toplim savetima, mnogo puta sam se uspešno vraćala u „duhovni kolosek“ revitalizovana, potpuno nova. Nema reči kojom mogu da joj iskažem zahvalnost, ali krajem 2017. godine na mom solističkom koncertu u krcatoj dvorani Kolarčeve zadužbine, povodom 20 godina umetničke karijere, posvetila sam joj pesmu „Majko“ uz reči zahvalnosti i trudoljubivosti. Zaplakale smo kada nas je publika nagradila dugotrajnim aplauzom.
6.Kolegijalnost Vam je važna, i dan danas negujete odnose sa kolegama…
Uvek sam poštovala i uvažavala svoje kolege. Negujemo najlepše pesme, interakciju sa publikom, energiju… Međutim, izdvojila bih meni drage kolege: Gordanu Stojičević, Izvorinku Milošević, Sašu Ilića i klavijaturistu Predraga Ilića sa kojima se često družim u poznatom etno ambijentu restorana LM na beogradskom naselju Medaković. Naša druženja traju satima. Mi pevamo, igramo i nikako ne diramo!
7.Kolarčeva zadužbina i njeni posetioci još dugo će pamtiti nesvakidašnji doživljaj koji ste priredili…
Kada Kada sam izašla na scenu i ugledala sva ta lica koja su došla da me podrže, da krase predivnu Kolarčevu dvoranu svojim lepim osmesima i proslave sa mnom 20. godina mog neumornog truda i rada da budem ovo što jesam, moje srce je bilo puno emocija. Na trenutak sam poželela da siđem sa scene i sve da ih zagrlim, međutim, kako to nisam mogla fizički, učinila sam pesmom, iskrenom interpretacijom. Mojoj radosti nije bilo kraja. Nakon svakog dugotrajnog aplauza sam bila na ivici da zaplačem, međutim, te noći smo se svi radovali i horski pevali, razmenjivali energiju i ispunjujući duše. Muzika je čudo! Pesma je divan izum. Bez pesme, ne bih mogla da živim. Ona je veoma važna za naš razvoj, nju čuješ. Možeš da je osetiš i zatvorenih očiju a možeš i sam da stvaraš. Nastupila sam u pratnji umetničkog orkestra Ministarstva odbrane Republike Srbije ,”Stanislav Binički” pod dirigentskom palicom istaknutog Pavla Medakovića i tamburaškog orkestra D7 sastavljenog od profesionalnih muzičara Radio Televizije Novi Sad.
8.Vaša karijera ide uzlaznom linijom. Kakvi su Vam planovi osim medijskih nastupa?
Strateški i studiozno pripremam sledeći koncertni projekat koji bi trebalo da predstavim publici i medijima kroz godinu dana. To će zasigurno biti solistički koncert veći od pomenutog u Kolarčevoj zadužbini, protkan novim repertoarom i novom energijom.
9.Kakvi su Vam planovi i ciljevi za ovu godinu?
Nedavno sam završila snimanje novih pesama za novi materijal predstojećeg mog solističkog kompakt izdanja. Ovih dana promovišem balade „ Gde si“, „Navika“, „Zlatne kočije“ i „Pusti me“ … Sve su naišle na pozitivne kritike od strane muzičkih strunjaka i publike. U ovim numerama, predstavila sam svoju emotivnost koju inače balade iziskuju. Poslušajte.
Intervju obavila: Olivera Marinković
Kada
Majk
