Verujete li sebi potpuno? Svaka čast ako vam je odgovor DA. Pretpostavljam da ste onda zadovoljni svojim odlukama, da ste donosili najbolje izbore za sebe i da ste u neku ruku nepogrešivi. A je li iko takav?
Zanimljivo je koliko smo u stanju da verujemo drugima, a ni sebi ne verujemo. Ispada da je tako lakše. Skinemo lepo odgovornost sa sebe i optužimo druge za prevaru, dok zapravo sve vreme varamo sami sebe.
Ne treba biti ni „neverni Toma“, ali bi valjalo kada bi čovek posedovao dozu obazrivosti i sumnjičavosti. Ako ni zbog čega, ono zbog ublažavanja osećaja da ste iznevereni. Jer, nije za džabe ona stara: „Ko te brzo očara, još brže te razočara.“ Tačnije, izigra ti očekivanja, jer nije ni dužan da ti ih ispunjava.
Očekivati nešto od nekoga „bezbolno“ je možda kad očekujemo od sebe. Namerno kažem možda, jer je i to upitno. Život je često „slatki“ paradoks.
Imamo li luksuz da verujemo slepo? Rekla bih da je to vreme iza nas. Ono kad je i reč bila dovoljna, kad si i bez potpisa znao da će biti kako je dogovoreno. Jesu li tada živeli bolji ljudi? Ili im je bio bolji svet od našeg? Ne ide jedno bez drugog.
U jedno sam sigurna, ljudi su tada bili daleko mudriji. Nisu imali sva ova „olakšavajuća“ pomagala, pa su morali da razviju sopstvenu mudrost. Blago njima!
Ništa ovo danas ovako ne valja, izgleda smo debelo poverovali onima kojima nije trebalo. A verujemo i dalje, što je najgore. Otvarajte oči, oslepeli smo prilično.
Autor: Ana Milovanović
