– Kako si?
– Nije loše.
– Ne razumem, treba da bude loše?
– Ne, ne, dobro je ovako, samo da ne bude gore.
– Zašto bi bilo gore?
– Pa, ne znam, tako se kaže.
– Ma, pusti kako se kaže. Reci mi, jesi li ti dobro?
– Jesam. Bogu hvala, sad jesam. Al’ kako je bilo…
– Bilo je šta je bilo. Prošlo je, zar ne?
– Hm… Jasno mi je. Stvarno glupo zvuče te fraze. Ne znam ni što ih izgovaram.
– Kako je baka govorila: Ni u gori…
– … o zlu ne govori. Izgleda je ona znala nešto što mi ne.
– Da, biće da jeste.
Verujem da se prepoznajete u dijalogu. Odrasli smo baždareni na „crne dane“. A šta je sa svim onim „belim“, koji su toliko obični, da ih ni ne primetimo. Nisu nama dosadni ti beli dani, već smo mi često nezahvalni ljudi.
Najlakše nam je da se setimo šta neko za nas nije uradio, a baš nam je trebalo. Šteta što ne primetismo sve one pomoći, kad nam nije trebalo. Možda baš zato i nije trebalo, jer smo već imali. Paradoks života. Ili možda loša percepcija.
Ne znam samo, zašto mislimo da nam bilo šta rođenjem pripada? Tek tako, a da to ni ne cenimo.
Vazduh ti fali dok si pod vodom, iznad ni ne primetiš da dišeš.
Ne treba život podrazumevati, niti bilo šta u njemu. To, nažalost, shvatimo kad nam on objasni koliko nam ništa ne pripada. I to može da boli, baš.
Rekosmo li na početku da nije loše? Bolje da se potrudimo da nam to pređe u „ide na bolje“. Čisto da ne bi, zbog naše nesvesti, zaista i postalo loše.
Autor: Ana Milovanović
