I radost bira zdravije

Fali mi bezbrižnost. Ona dečija. I babina lepinja sa kajmakom, dok nam priča kako hrani baka njene ‘tiće. I da mazim jage. Da ih grlim u oboru, dok baba i deda namiruju.

Svaka je jaga imala ime. Svaku sam volela i plakala kad se prodaju. Toliko da ih danas više i ne mazim. Valjda me stah da se vežem. A i nisam dete, ne radujem im se više onako. Dobila sam druge igračke…

Mazi li danas neko jage? Ili smo previše zauzeti dok se slikamo sa njima. Žurimo da ih „okačimo“ na mreže. A to i nema nekog smisla, osim da se vidi kako smo posetili selo.

Ne možeš da daš vrednost nečemu što ne osećaš, nema tu draž.

Kažu neka urbana deca danas da nam fale rudnici. Misle valjda da će tako da nasele tamo gde je nas sve manje. A nemaju pojma da smo mi i dalje tamo, da je to i dalje naše. Ne znaju. Njima je vrpca ostala u gradskim sredinama.

Kako da ceniš čist vazduh, kad ga nisi ni udisao?

Previše je smrada i smoga u nosevima onih koji bi da nas truju. Ne razumeju oni tišinu i cvrkut ptica, bistar potočić, gde zahvatiš vodu i popiješ iz ruke. Zelenu poljanu i sankanje na džaku, medonosne plodove i pčele. Ne razumeju neprskano, a rodno. Ne razumeju zdravlje.

Žao mi je što nisu odrastali zdravo. Jer da jesu, znali bi da cene sve ono što nas okružuje. Ne bi ni pomislili da „krenu na prirodu“. Ne znaju da se sa prirodom ne kačiš. Nju voliš, u njoj uživaš. I nju poštuješ, jer ona tolike godine poštuje nas. I daje nam uvek nesebično.

Šteta što nama to nije dovoljno. A nekad je bilo. Nekad, dok smo bili manje „urbani“. Manje razvijeni, a više srećni. Danas, kada imamo svega više, nas je sve manje. Našeg bića je manje, a pohlepe više. Nema tu ni radost šta da traži, bira i ona za sebe zdravije.