I pasti je nekad dobro

Neki dan sam slušala intervju sa Tanjom Bošković. Gde je rekla: „Da nisam imala tih nekoliko ozbiljnih, životnih padova, pa ja bih takva budala bila.“

Skloni smo da kukamo kad nam nešto nije po volji, a retki su oni koji će iz takvih situacija izvući pouku. Ne kažem da iko treba da se pravi da mu se nešto ne dešava. Već, kada prođe to što nas je dobro izmučilo, možemo da sagledamo čemu nas je naučilo. Koliko smo se promenili i jesmo li postali zahvalniji za ono što imamo?

Kada shvatiš da ti sve može biti oduzeto, male su šanse da ćeš biti gord.

Ima zaista teških životnih sudbina, ali kome da se žalimo za to? Neminovno je da ćemo preživeti i ono što mislimo da nikad ne bismo. I možda nam neće biti lako, i možda više nikad nećemo biti isti, ali zar treba ostatak života da provedemo u žaljenju za prošlim?

Mudri su oni koji su naučili da žive, a naučili su baš zato što nisu mogli dalje na isti način. Okolnosti su ih usmerile tamo gde je trebalo da budu sada. Iako na to ranije možda nisu ni pomišljali, desilo im se nešto što ih je promenilo.

I nije na nama da prosuđujemo, jer ne znamo kako je nekome u njegovoj koži. Niti treba da odlučujemo šta je za čije dobro. Ali bi uvek trebalo da razumemo da svako radi kako najbolje ume. Jer svi smo u jednom isti, svi želimo da budemo srećni. A da li su nam načini dobri, život će nam već to ubrzo i pokazati.