Hajde da pričamo o važnim temama. Mnogo puta, u proteklih mesec dana, čuli smo da treba da pričamo sa najbližima. Kao da to sami ne znamo. Kao da oni koji stalno pričaju, neće nastaviti. A u nadi da će oni koji ne pričaju, sada početi.
Ali, o čemu tačno treba da pričamo?
Hajde da pričamo o slobodi izbora.
Izbora da budemo onakvi kakvi jesmo. Izbora da ne podležemo trendovima i onome što nam nameću drugi, najčešće duboko nezadovoljni sobom i svojim izborima. Pa kao takvi robuju kojekakvim zahtevima „sveta“.
Ali mi nismo i ne moramo više biti robovi.
Mi imamo pravo da biramo kako ćemo živeti. I možemo odlučiti da živimo u slobodi. Jer samo slobodan čovek nije rob ničega i nikome. Samo slobodan čovek živi svoju istinu, govori svoju istinu, veruje u ono što govori i preuzima odgovornost za sve što je do sada uradio.
Hajde da pričamo o pravu na emocije.
Šta nam je tačno dobro donelo to da „dečaci ne plaču“? Osim odraslih dečaka, koji duboko u sebi nose povrede i boli koje nisu isplakali.
Suze su ok, davno reče Mirjana Bobić Mojsilović. I suze su neophodne, da bi nas oslobodile patnje, koja će sigurno doći zbog tih silnih „gutanja emocija“.
Hajde da pričamo o važnim temama
Hajde da pričamo o onom zloglasnom „ne“.
Svako se ponaša prema nama kako mu dozvolimo, tj. do granica koje mi sami postavimo. Ili ih izostavimo, pa budemo pregaženi. Jer svakim „da“, kojim smo na nešto pristali, a da to nismo želeli, rekli smo „ne“ sebi i svom biću. Hajde da slobodno kažemo da nećemo kad nam se neće.
Hajde da pričamo o važnosti oprosta.
Hajde da pričamo o važnim temama
Važno je da oprostimo sebi sve ono što nismo znali bolje. Da oprostimo drugima sve što oni nisu znali bolje. Jer oni koji su oprostili znaju koliko tereta su sa sebe zbacili.
A još kad shvatimo da mi i nemamo šta drugima da opraštamo, jer to što su oni uradili, nije bila naša odgovornost. Važno je da sebi oprostimo sve one loše procene, odluke, izbore i neuspehe i sve situacije kad sebe nismo umeli, niti mogli da zaštitimo.
Hajde da najpre upoznamo i učimo o sebi, da bismo bili što bolji sagovornici našoj deci. Jer džabe je da njima pričamo kako treba, ako sami nastavljamo po ustaljenom i lošem.
Hajde da pričamo o važnim temama
Hajde da najpre priznamo sebi gde nas boli. I šta smo sve potisnuli, čega smo se „nagutali“. I čemu to slepo robujemo, zarad toga da budemo prihvaćeni.
Pa, hajde da krene priča! Hajde da oslobodimo suze. Hajde da dozvolimo sebi ranjivost. Hajde da nećemo ono što nećemo. Hajde da kažemo dosta svemu što guši naše postojanje.
Hajde da zakoračimo u slobodu. Hajde da pođemo od sebe i da prvo sebe oslobodimo.
Autor: Ana Milovanović
