Stiglo je proleće… Gledajući svet oko sebe koji postaje sve življi i radosniji, razmišljam o tome kako proleće mora da je veoma ponosno na to što svemu donosi toliko sreće. Ili možda ono i nije svesno svog značaja i svoje lepote?
Ja bih, zapravo, veoma volela da sam proleće, tako bih imala priliku da usrećim svako živo biće makar na kratko, da svojim suncem obasjam sva tužna lica i toplinom otopim sva hladna srca. Dobro, skoro sva… Znam, tvoje srce ne bih otopila nikad!
Premalo je ruža u jednom proleću da bi prekrile trnje koje raste iz tvog srca, premalo opojnih, cvetnih mirisa da nadjačaju otrovne mirise iz tvoje duše. I zaista ne bi imalo dovoljno lepih ukusa slatkih plodova drveća da ubiju gorak ukus sa tvojih usana…
Kad bolje razmislim, ne bih imala više sreće ni kao vrelo leto. Čak su i ogromne letnje temperature isuviše niske za santu leda kojom ti je okovan svaki deo tela. Sve letnje čarolije prestaju u trenutku kada se, kao mračni div, pojaviš i nadviješ svoje tamne oblake nad srećan letnji dan. Munje koje prolaze tvojim srcem ne dozvoljavaju nijednom sunčevom zračku da dopre do njih… Gromovi iz tvoje duše toliko su glasni da oteraju sve laste negde daleko i sve što je živo i što se mrda nateraju da beži na neko sigurnije mesto.
Ne, ne bi ti leto moglo ništa, preslabo je za tebe. Možda da sam jesen? Šarena, lepa, varljiva jesen… Ipak ne!
U šarenilu prirode lako se prepozna tvoja crna boja. Ne može da te prekrije ni lišće sa cele planete, bojiš u crno sve što te dotakne! Jesenje kiše su sitne za mora slanih kiša koje bacaš po ljudima, varljivo vreme nikako ne može prevariti tebe – majstora prevare.
Ne može ti ni ovo godišnje doba ništa, ne može iako se tada sve menja i sve pada… Ništa ne pada niže od tebe.
Jedino mi je ostala zima, da se uzdam u nju! Možda bi te ona pobedila, po principu „klin se klinom izbija“ , pa kada se dva leda sastanu, počnu da pucaju i jedan i drugi dok potpuno ne nestanu?! Ne ide ni to, hladniji si ti od hiljadu najhladnijih zima… O tebe bi se i Antarktik odbio i polomio bi se u paramparčad, postiđen saznanjem da ima većeg i hladnijeg leda od njega.
Dok padaju sa neba, pahulje se pretvaraju u led približavajući se tebi, ne mogu da izdrže taj minus i ne uspevaju čitave da padnu na zemlju. Na tvom ramenu sede ledeni orlovi, čuvaju ti hladne snove kako ne bi slučajno ni ovo blago, zimsko sunce doprlo do njih i unelo im malo topline. Udružene mećave sveta nemoćne su pred tvojim dahom koji se crpi sa dna okeana okovanog debelim slojem leda; trnje na srcu ti se tokom zime pretvara u oštre ledenice koje seku poput noža.
Ne brini se, ne može ti bela zima ništa, sve i da hoće – tvoja crna je začas prekrije. Ne može ti ništa nijedno godišnje doba, svako je previše nežno, radosno i vedro za tebe i zato spavaj spokojno u svom hladnom zamku van domašaja nežnih i radosnih bića i pojava.
Da, volela bih da sam proleće i da širim radost, da sam leto i da širim toplotu; volela bih da sam jesen i da sve oblačim u najlepše boje i da sam zima i stvaram čaroliju u svetu… Volela bih, ali znam – tvoje srce ne bih otopila nikad!
Autor: Bojana Krkeljić
