Godinama kasnije… Godinama kasnije…
Godinama kasnije stojim na ruševinama nekadašnje sreće, dim i dalje kulja ka nebu, a miris paljevine se uvlači u nozdrve. Lagano koračam po pepelu... Godinama kasnije…

Godinama kasnije stojim na ruševinama nekadašnje sreće, dim i dalje kulja ka nebu, a miris paljevine se uvlači u nozdrve. Lagano koračam po pepelu prošlosti, pitajući se da li je negde ostalo čitavih komada onoga što je nekad bilo?

Godinama kasnije gledam u sive zidine, nekad podignute da čuvaju dugo građenu tvrđavu, a sada jedino što je od nje ostalo. Silnim suzama zalivam uvelo cveće minulih dana, ono koje je jednom činilo rajski vrt, a danas stoji skamenjeo i hladno.

Godinama kasnije ptice tužno pevaju poznate zvuke, zvuke jedne prelepe pesme koja sada zvuči kao posmrtni marš… A sada, uzdignuta iz pepela, poput feniksa, i dalje tražim delove sebe izgubljene u ovim ruševinama prošlog života…

Godinama kasnije, sećanje ne bledi, bol ne jenjava, garež se oseća i vazduh je jednako zagađen, godinama kasnije sve ponovo živi – a tako je mrtvo.

Godinama kasnije kao da nisu prošle te silne godine, kao da je sve bilo juče, da je peklo, gorelo. da pržilo kožu i u pepeo pretvaralo sve okolo. Kao da je juče bilo kada se nebo i zemlja nisu razlikovali jedno od drugog, oboje obavijeni sivilom, bez daška vetra, bez čistog pogleda, bez života u sebi. Da, nije bilo ni ptice da zacvrkuće, ni laveža razdraganih pasa, nije bilo cveća da zamiriše, samo dim što je gušio…

Godinama kasnije boli isto, peče istim žarom, isto je mrtvo, samo su nebo i zemlja tu, ima života u njima, ima i u meni, ali stoji tu ono što je jednog davnog dana umrlo, što je peklo i što će uvek peći…

Autor: Bojana Krkeljić

No comments so far.

Be first to leave comment below.

Your email address will not be published. Required fields are marked *