Roman koji je u doba pandemije korona virusom ponovo postao aktuelan jeste Saramagovo ,,Slepilo”. Pandemija korona virusom je pored brojnih obolelih širom sveta i nažalost mrtvih, uspela da uradi nešto istorijsko, a to je da svet stane, da ulice ostanu prazne, a škole bez dečijih uzvika i osmeha. U tom dobu, ljudi su pokušali da urade sve kako bi prekratili vreme, animirali sebe i svoje ukućane. Neki su to radili uz muzičke instumente, drugi su vežbali ali ono što je sigurno najviše ljudi na svetu uradilo, posegnulo je za knjigom.
Žoze Saramago je portugalski pisac, jedan od dobitnika Nobelove nagrade za književnost, prepoznatljiv je po svojim alegorijama i paradoksu na kome gradi skoro svaki svoj roman. ,,Slepilo” je roman koji tematizuje slepilo kao kakvu infektivnu bolest. Sve je počelo jednog običnog dana kada je oftalmolog primao pacijente sa različitim tegobama. U toku tog “običnog” dana pojavio mu se pacijent koji se žalio da je izgubio vid dok je vozio auto. Nakon pregleda doktor je ustanovio da je sa očima sve u najboljem redu i nije imao naučni odgovor zašto čovek ne vidi. Nakon jednog pacijenta, sve više poziva je dobijao od očajnih ljudi koji su odjednom oslepeli i nisu znali ni gde se nalaze ni kako da ponađu ordinaciju i dođu na pregled. Na kraju je i sam doktor oslepeo. Saramagovo slepilo je opisano u romanu kao infektivna bolest, koja je za tren oka oslepela ceo jedan grad. Saramago postavlja jednostavno pitanje ,,Šta bi bilo kada bi jedan dan samo oslepeli?”
Pisac pravi neizlaznu atmosferu, koja čitaoca samo još više hipnotiše da nastavi sa čitanjem. Narator priče je doktoreva žena, jedina žena koja nije oslepela, predvodnica slepih. Postavlja se pitanje zašto se ona nije zarazila? I zašto je drugačija od ostalih? Pisac joj čak nije nadenuo ni ime, stavio je sve njene vrline ispred njenog lika, koji se samo trudi da pomogne drugima. Ona je završila u specijalnoj bolnici tako što se pravila da je slepa, jer nije želela da pusti da njen muž ode sam na jedno takvo mesto. Ona predstavlja oči ovog romana, i opisuje nam do tančina njihove muke i patnju. Saramago pokušava kroz roman da ukaže koliko su ljudi u svakodnevnom životu otupeli, oslepeli od osećaja, ljubavi, privrženosti i prijateljstva. Jedino što je počelo da se računa je postalo brojivo u novčanicama.
Nakon što su slepe, zaražene ljude smestili u posebnu kliniku, ograničili im kretanje i dopremanje osnovnih životnih namirnica, bolesnici počinju da ispoljavaju animalne crte svog karaktera. Ukoliko želite da pročitate fantastičnu priču o Saramagovoj “pandemiji” na pravom ste mestu, nesumljivo će te uživati do poslednje stranice.
Autor: Dragana Milutinović
