I tako pišem drugarici o svojoj novoj životnoj fazi, novi posao, tražim novi stan i kako volim promene, a ona mi kaže: „Samo gledaj da ti bude lepo.“ Nije li moćna rečenica?! Životni moto! Jer ako ti nije lepo, čemu onda, pa bilo o čemu da se radi. Zašto radimo poslove koje ne volimo, zašto smo u odnosima koji nas crpe, zašto čekamo da bude bolje, a sami nismo spremni da ka tom boljem krenemo. Razni su tu izgovori uključeni, da l’ je navika, da l’ što je poznato, ili možda ne verujemo da bolje od ovoga sad postoji?
Šta vi mislite, postoji li? Ili smo određeni da pristajemo na manje? Ili ne zaslužujemo ono što zaista želimo? Sve su to saboteri našeg bića. Itekako može da nam bude lepo. Ne kažem da će nas zaobići život i sve ono manje lepo što on nosi. Ali baš tada, kada se nađemo u tački koja nas boli, to često zna da nas pokrene da idemo u bolje. A znate zašto? Zato što nam se smučilo. Zato što nam je dosadilo da nam nije lepo. Zato što osećamo da sve to može bolje i duboko u sebi patimo jer znamo da to negde postoji. Naše biće to zna. U suprotnom ne bi bilo nezadovoljstva. Bili bismo presrećni u tome što sada živimo. Nadam se da nas je sve više srećnih i spremnih za dalje promene, ka većem, ka boljem, ka istinitijem. Ne radi se o materiji, radi se o srži našeg duha, o njegovoj hrani, a to svakako nisu krpice i skupi restorani. Shvatite to kako hoćete, ali nadam se da ćete onako kakvu sam nameru i imala. Znate već i sami da je sreća nešto drugo, a ono materijalno je samo bonus. I poželjno tek ako se time ne krpe neke druge rupe i nezadovoljstva.
Mada, otkud ja pa znam šta je kome lepo. Za sebe znam i nekim čudom prepoznam kad mi stigne. Vreme je za lepo, u sveopštem ludilu možemo toliko da uradimo za sebe. Da od svakog običnog napravimo neobično, da ulepšamo postojeće i stvorimo još divnije. Želim da mi bude lepo, zaslužujem to. Ovde mislim i na vas, al pišem u prvom licu. Pa dajte da nam bude lepo i ne samo lepo, sipajte mi prelepo.
Autor: Ana Milovanović